Уједињена Европа данас слави рођендан: 50. годишњицу од потписивања Римског уговора, документа од ни мање ни више него 1.144 стране, којим је шест земаља – Белгија, Француска, Немачка, Италија, Луксембург и Холандија – створило Европску економску заједницу (ЕЕЗ) која ће потом постати Европска унија (ЕУ). За рођенданским столом, право да гасе 50 свећица имају лидери 27 земаља са близу пола милијарде становника. Довољно дакле разлога да славље, које се одржава у Берлину, донедавном симболу подељене Европе, буде најновија потврда њеног јединства, да протекне уз задовољно освртање на оно што је било и оптимистичке погледе на оно што ће доћи.

За пола века је пређен дуг пут од заједничког тржишта шест земаља до заједништва (готово) целог континента. То ће се видети и из текста рођенданске честитке, Берлинске декларације која је месецима усаглашавана да би се постигао консензус о томе шта све рећи, шта подразумевати, а шта изоставити. Била је то својеврсна дебата о будућности, коју је ретко кад лако дефинисати, а поготово поуздано предвидети.

Најбољи начин да се дочара значај ЕУ сигурно је замишљање Европе без ње. За почетак, подсетимо се некадашњег цинизма у описивању "европске нације", као "народа уједињених заједничком мржњом према суседима и неразумевањем сопствене прошлости". За овако суморан опис било је довољно разлога: континент је вековима био арена ратова, а нације које данас славе своје заједништво, прву половину 20. века провеле су у међусобним војевањима.

Стабилан европски мир је сигурно једно од највећих постигнућа ЕУ, док је француско-немачко помирење њен највећи тријумф. У каталогу постигнутог су и демократија и са њом подразумевајуће слободе и људска права у свих 27 земаља (са свим појединачним посебностима), просперитет (који су достигле и некад сиромашне нације, попут Ирске, Грче или Португалије – и коме се надају и нове чланице, Бугарска и Румунија), владавина права, социјална солидарност…

Постигнуће је и што се без заустављања на границама данас стиже од Шведске до Сицилије, што се (уз неколико изузетака) свугде тргује једном монетом, евром – и што су при том очувани сви национални идентитети и разноликости, мада су заједничке институције учиниле да свака појединачна политика буде делотворнија.

То не значи да је постигнут идеалан баланс између националног и свеевропског : у томе су још највећи проблеми и највећа искушења. Доказ је застој у процесу доношења Устава ЕУ, којег је додуше ратификовало 16 држава, али су га две одбациле, па ће, кад се славље заврши тај посао бити настављен са нешто мање амбиција и нешто више уважавања разлога због којих су Французи и Холанђани, заокружујући у већини "не" на референдумима 2005, показали да се плаше "супердржаве".

Од слављеничких говора се данас очекује и да покажу више ентузијазма и више визионарства за стари циљ "све већег заједништва" али и више слуха за праве потребе Европљана, који су у анкетама уочи рођендана показивали више "евроскептицизма" од својих лидера. Позитивне и негативне оцене су углавном подељене на пола-пола, али је највећи минус свугде добила "еврократија": административни апарат Уније концентрисан у Бриселу, који, упркос другачијем утиску, ипак није тако велики: ЕУ у својим надлештвима запошљава укупно 24.000 људи, мање него, на пример, британски медијски сервис Би-Би-Си (26.000).

То не  би требало да буде превише за институцију која усаглашава највећи трговински блок света, економију која ће у целости ове године бити динамичнија од америчке, подручје које привлачи чак 60 свих америчких спољних инвестиција. И групацију која тек треба да се ухвати у коштац са унутрашњим противречностима спорог економског раста, високих трошкова незапослености и искушења које уверењу да тржишни принципи морају да буду зачињени социјалном правдом,  доносе нови изазивачи у глобалној утакмици у продуктивности, Кина и Индија.

Упркос свим противречностима, недореченостима и слабостима, ЕУ остаје модел међународне сарадње, снага хармонизације и ослобађања. А где смо ми? Кренули смо тамо (заједно са Хрватском, Македонијом, Црном Гором, Босном и Херцеговином, Албанијом и Турском), с надом и жељом да ћемо, упркос свим драмама националне политике, стићи на време – за следеће славље.