Штафета као „играчкаплачка”

Данас би млади људи пристали да учествују у слету само за новац, имали бисмо агенције, продукцијске куће, спонзоре и телевизијски пренос прекинут рекламом за, на пример, вениш. Tо, међутим, не значи да на много суптилнији начин наши животи нису оркестрирани и да се не дешавају по некој смишљеној кореографији, каже уметница Ана Крстић која у VisualArtзони „Миксер фестивала” учествује видео инсталацијом „Јуст до ит/ Тито – то смо ми”.

Њу парола „Тито – то смо ми” директно асоцира на есеј Карол Ханиш из 1969. године „Лично је политичко”, а у свом раду илустровала је догађаје из осамдесетих и један мали инцидент који се догодио приликом проласка Штафете младости кроз варош Мионицу. Наиме,главни актерје читаву акцију протумачио, случајноили намерно, као спортско такмичење и свој део штафетне трке претрчао у најкраћем могућем року, што је у великој мери пореметило читаву концепцију приредбе и парадни, свечани дух Дана младости. У контексту тог малог инцидента, идеја да је политичко лично, из данашње перспективе, могла би се осликати још једном познатом паролом нашег доба – Justdoit!

– Кроз овај догађај, овај неспоразум, отвара се простор за разумевање позиције појединца у односу на идеологију: о томе како идеологија функционише у свести појединца, како то да смо тако подложни пропаганди – каже Крстићева, иначе једна од уметница младе генерације који су својим радом одговорили на тему „Миксер фестивала” иако немају проживљено искуство живота у претходној Југославији, и тако успоставили дијалог са уметницима средње генерације који у свом раду годинама уназад третирају проблем колективног сећања и историје бивше заједничке државе.

Као полазиште за концепт овогодишње Visualart зоне „Миксер фестивала” (биће одржан од 25. до 29. маја) кустоси Ана Адамовић и Милица Пекић изабрале су феномен прославе Дана младости у бившој Југославији и слета, његове централне манифестације. Сви уметници имали су могућност да користе архивске материјале Музеја историје Југославије, РТС-а и „Застава филма”.

Публици ће премијерно бити представљено дело Марине Абрамовић „TheHero”, које је посвећено сећању на њеног оца, народног хероја. Рад из 2001. године,настао после смрти њеног оца, говори о колективној историји народа са простора некадашње Југославије. Поред њеног дела, биће представљени радови Мрђана Бајића и Владимира Перића, два значајна представника српске савремене уметности, у чијем сензибилитету овај концепт не изазива ни иронију, ни потребу за отклоном од комунизма, ни носталгију, већ потребу за преиспитивањем.

– Не бих се ја обрачунавао са мртвим Титом, јер у поређењу са овима данас, он је ипак био велики играч – каже Владимир Перић, познат по надимку Талент, чији рад „Дочек – испраћај” представља велику фотографију (три са два метра) дочека Јосипа Броза Тита на једној од железничких станица шездесетих година где му деца машу заставицама, док је са друге стране играчка из отприлике истих година творнице играчака „Бисерка” из Загреба.

Перић тврди да га нервира лицемерје којем је склон наш народ: да данас љуби нечију слику, а сутра да је пљује.

– Тито јесте био тиранин, то је чињеница али шта имамо данас? Навијачи нон-стоп демонстрирају Београдом. Пишу графите по фасадама и сматрају себе уметницима. Све је везано за партију и политику. Омладина изводи политичке перформансе, не постоји граница између уметности и политике и не видим нешто око чега би се могла артикулисати нека енергија. Армија младих стасава по партијској линији. Дакле, исто као раније, с тим што су раније барстасавали у сређеној држави – додаје Перић, истичући да је њему то време остало у добром сећању и да не може о њему да говори с иронијом кад је готово цела његова генерација „нестала”: што у рату, што од дроге, што од емигрирања у иностранство.

Мрђан Бајић подсећа да смо већ имали талас филмова и позоришних представа које се баве „екс ју” тематиком не због носталгије, нити због отклона према комунизму („јер њега већ одавно нема”, наглашава), већ због потребе да се преиспита меморија која произлази из реалности постојања једне државе које су се у тренутку њеног распада сви презриво одрекли.

– Волели је или не, слагали се тада са њеним режимом или не, та држава је једноставно постојала са свим њеним херојима, ритуалима, слетовима и свим осталим чему можемо да се смејемо или да за тим плачемо, свеједно. То не умањује чињеницу да су сви они који су у њој живели добили неко заједничко парче успомена, можда моралних начела, па ако хоћете и парче детињства и младости које се не може само бацити или тотално заборавити, јер је то део индивидуалних сећања – каже Бајић, који ће изложити два експоната („Парада” и „Штафета”), као неку врсту „Потемкин скулптура”, скулптура привида на које можемо да се попнемо и приредимо себи осећање какво су имали учесници реалних догађања у тој сада већ далекој временској капсули.

Ирена Пауновић припада последњој генерацији пионира, не сећа се слетова али је за „Миксер фестивал” припремила рад под називом „Аплауз”. То је аплауз аплаузу, аплауз младости, каже уметница. Он сведочи о преображају у „божанство” човека који је установио Дан младости да не би аплаудирао сам себи и да би маса народа то чинила уместо њега.

– Маса на стадионима је скандирала и тапшала из све снаге, падала у транс и колективну хистерију одобравања и усхићења иако верујем да нису сви били сагласни са оним чему аплаудирају – додаје Ирена Пауновић. – Мада такав аплауз гуши сваки помен на индивидуалност, ипак ми делује да је публика искрено веровала у осећање припадности једној нацији.

Ива Шумуликовски и Бојана Атлија представиће свој заједнички рад „Играчкаплачка”. Пошто јеДан младости била манифестација коју искуствено нису могле да доживе, њима је, кажу, била занимљива подложност сваког сећања, па и колективног, идеолошкој конотираности, селекцији, хијерархизацији, конструкцији и амнезији. Њихова штафета је играчка сећања, пуњена и мека попут плишаног меде. Данас, она је симбол давне утопије. Ако можемо да је загрлимо и са њом сањамо, онда она постаје и симбол наше индивидуалне утопије, стога је „Играчкаплачка” метафора о игри у којој су сви учесници на крају пуни туге – кажу уметнице.

Свако време има своје колективно, било да је реч о веровањима, заблудама или ритуалима, а колико то „колективно” данас може да буде инспирација за уметнике, мишљења се разликују. Ива Шумуликовски и Бојана Атлија сматрају да је појам колективног стваралаштва изашао из оквира једне нације и да има само глобални карактер. Кустоси Ана Адамовић и Милица Пекић тврде даданас код нас колективна инспирација за уметнике не постоји, док Ана Крстић на основу времена које је прошло закључује да је беспредметно сада, поново и поново, кроз сваку нову генерацију бирати стране.

Али, као што рече Мрђан Бајић, „то што сада тако јасно и огољено видимо претходна времена уопште не значи да и садашњост детектујемо тако прецизно. Ко зна колико цинично и смешно ће изгледати садашњи митинзи подршке, садашњи партијски конгреси, садашњи мимоходи и литургије, показна гладовања, Теслине куле и ритуалне навијачке ломљавине – генерацијама које долазе”.