Живимо терор политике

О, ко ће овај умор да утажи

Кад сам лишен свега што доноси сан?

Када ми муку дана ноћ не блажи,

Те ја не знам шта је горе – ноћ или дан?

(В. Шекспир, Сонет XXVIII)

Редитељка Ања Суша, селекторка Битефа и директорка Малог позоришта „Душко Радовић”, у непосредном комшилуку, односно Дечјем културном центру Београда, поставља представу „У сенци Хамлета” у адаптацији шведске драматуршкиње Ирене Краус. Премијера је у недељу увече, у 20 часова. За разлику од Шекспировог, овај Хамлет се налази на самом прагу света одраслих који је за њега непозната и непроходна територија. Управо зато, представа Ање Суше почива на питањима: Да ли тај праг треба прећи или не? Да ли је опстанак на безбедној страни, страни детињства, уопште могућ? Да ли данас постоји безбедна страна?

„Хамлет” Ање Суше је намењен младој публици – оној која се још двоуми око позоришта. Представа може бити добар модел комуникације традиционалног драмског штива са савременом публиком, али и мост који ће, на тренутак, спојити децу и одрасле, и помоћи им да се јасније виде у свету препуном подлости, суровости, туге...

– Дечји културни центар Београда покреће позоришну продукцију. На позив Оливере Јежине почела сам да радим представу „У сенци Хамлета” у адаптацији Ирене Краус, која је експерт за транспоновање класике за ову врсту публике: за децу и младе. Оригинални Шекспиров „Хамлет” додирује непролазне и неуралгичне тачке свих друштава, од времена када је настао до данас. Видела сам током каријере много добрих позоришних верзија овог Шекспировог комада. Пре неколико сезона, добила сам понуду од Белефа да поставим „Хамлета”. Нисам се тада определила за тај текст, јер ми је „Хамлет” Николаса Штемана био сувише свеж, и јер сам сматрала да у том тренутку не бих могла да додам ништа посебно оригинално. Међутим, овога пута сам одлучила да прихватим изазов. Моје уверење јесте да је млада публика јако захтевна, да тражи посебан позоришни репертоар и посебну врсту приступа.

Често изговарате реченицу: „Посветите више пажње деци и младима.” Каква је позиција дечјег позоришта у овом тренутку?

Разлика између наше средине и других држава је управо у томе што је код нас култура за децу и младе апсолутно последња рупа на свирали, насупрот другим развијеним друштвима која су направила другачије приоритете. На суров и бруталан начин смо гурнути на тржиште, уз то имамо најниже цене карата, најмање капацитете гледалишта. Ми у „Радовићу”, рецимо, играмо чак седам представа за аудиторијум између 50 и 100 гледалаца. У том смислу је јасно да би ситуација требало да буде обрнута, да добијамо веће донације да бисмо задржали оно што је елитна култура за децу, а не да будемо приморани да се бавимо јефтиним популистичким и забављачким позориштем. Наравно, да увек можете да поставите „Бен Тена”, или „Гормите”... Најлакше је производити садржаје који лако стижу до публике и врло се добро повезују са актуелним укусима, али мислим да то није решење, већ проблем.

Велики део савременог позоришта је посвећен савременом плесу. Током два мандата, колико сте на челу „Радовића”, покушали сте то да примените у позориште за децу и младе. На какав сте одјек наишли?

Моја идеја је била да публици у „Радовићу” приближим тенденције које постоје у свим врстама позоришта. Не мислим да су деца изолована од света у којем живе. Са друге стране, бавећи се позориштем за децу и младе на озбиљан и одговоран начин, у ствари чините велику услугу друштву, обраћајући се онима који су у процесу одрастања, формирању идентитета. На тај начин, заправо, правите боље грађане ове земље. То је важан друштвени, уметнички, али, у извесном смислу, и политички пројекат, јер конкретно позоришта за децу највише путују. Звучи парадоксално, али је тако: „Радовић” добија већу пажњу у међународним оквирима, него у локалној средини. Нису само успеси спортиста, које веома уважам и ценим, битни, већ су и успеси на пољу културе подједнако релевантни. Ми имамо велики број значајних уметника у свим областима културе чији рад није довољно вреднован. Није препознат.

Путовања Вам свакако не недостају. Већ годинама, уз колегу Јована Ћирилова, у потрази за новим представама које ћете позвати на Битеф, путујете с краја на крај света. Битеф је, када је пре готово пола века основан, био важан политички пројекат. Колико је истрајао на свом курсу? Колико данас провоцира?

Трудимо се да Битеф и даље представља место провокације, место сусрета различитих мишљења. Проблем је што смо ми култура која није баш склона дијалогу, толерисању супротних и другачијих мишљења, па се онда често те полемике око Битефа претворе у праве битке и ратове различитих интересних група које имају различите ставове о овом фестивалу.

Прошле године смо направили озбиљан рез на ту тему, тако што смо у фокус пажње ставили сам фестивал и његов могући правац кретања, намерно изоставивши тему. Организовали смо неколико занимљивих округлих столова и разговора који су имали за циљ да преиспитају како селекцију, теме, тако и сам фестивал и будућност његовог даљег развоја. Често цитирам Миру Траиловић са њене две чувене реченице: „Само да се пише о Битефу, па макар и добро.” Друга гласи: „Оног момента када престану негативни коментари о Битефу, са Битефом је готово.” И то је тачно!

Морамо да имамо на уму да је Битеф настао у држави која је имала одређену геополитичку позицију, која је у међувремену изгубљена. Зато нам је циљ да са овогодишњим издањем покушамо да вратимо Битефу онај међународни статус какав је уживао 60-их, 70-их, 80-их година до распада Југославије у међународним круговима. Другим речима, треба поново да заинтересујемо међународне програматоре за фестивал. Да заинтересујемо остатак Европе за оно што наша земља и регион преко овог фестивала могу да понуде.. Та мала реформа, коју ћемо ове године покушати да спроведемо, састоји се у томе да у селекцију укључимо више представа из региона, под тим подразумевам југоисточну Европу, значи све земље бивше Југославије, Бугарску, Румунију..., околне државе и да их на тај начин инспиришемо да доживе овај фестивал као место свог даљег пробоја у Европу.

Неки уметници су током протеклих година, ипак, покуњени одлазили из Београда?

То је усуд овог фестивала. Није нам ишла наруку чињеница што наша земља током 90-их није била популарна, што је трпела низ последица због званичне политике. Једна од тих последица била је културна изолација, а ту су велику жртву поднеле манифестације које су биле међународно оријентисане, међу којима и Битеф. Кад одете толико у минус, потребно вам је доста времена да се вратите у игру. У том смислу ми смо решили да почнемо да радикализујемо не само понуду већ да овај фестивал покушамо да приближимо његовом извору: да провоцира, да поставља нове стандарде, да отвара питања, могућност дијалога, полемике. Не бих волела да доживим издање фестивала где сви мисле да је све дивно и божанствено јер би то значило да не постоји више ништа субверзивно, а Битеф је основан са идејом да представља провокацију и за друштво и за позоришни укус већине.

Тврдите да живимо узбудљиво време у којем је терор политике узео маха, а култура бачена на маргину?

Да, живимо терор политике! Мислим да је све политизовано, од микронивоа наших малих живота на дневном нивоу, до великих државних пројеката, да је притисак државе на културу вулгарнији него икада. На подмукао и наоко невидљив начин је политика и те како присутна у сфери културе. И мислим да она у великој мери онемогућава стварање културних аутономија. Оног момента када добијемо добре механизме, помоћу којих се доносе одлуке, путем којих смо мало зависни од политичких турбуленција које су у нашој земљи бурне и честе, тог тренутка ћемо рећи да је култура достигла виши ниво свести, и тог тренутка ћемо моћи да се понадамо да је довољно безбедна. Не мислим да је било где у свету култура независна од политике. Код нас је присутан синдром да се увек почиње из почетка. Ми смо друштво и култура сталног почињања из почетка које у најбољем случају порасте до адолесценције, и таман када треба да сазри и уђе у озбиљне и зреле године, опет се вратимо у пренатални период. Зато нисам претерани оптимиста. Али шта ми преостаје, осим да терам даље?