Има ли овде великана?

Титу се често замера да није оставио никакво трајно дело, да није имао никаква чврста начела, а ни стварну визију, нити какву оригиналну и дубоку мисао. Кажу да је био мајстор преваре, прави човек свога времена, у коме „имиџ” замењује суштину.

Можемо се запитати колико политичара и државника у историји стварно устрајава уз своје визије и начела, ако их има? Колико их има са дубоким и оригиналним мислима? Или историчари и разни други писци касније учитавају мисаоност, визију и принципијелност у јунаке својих дела? Са ким би се у нашој историји Тито могао упоредити? Рецимо да је то Никола Пашић. Њих двојица имају више тога заједничког у биографији.

Револуционари, робијаши, политичке избеглице, људи који успон на положај постижу, између осталог, и неком врстом издаје сабораца, људи који су лако одбацивали начела ради политичке пробитачности. Оба државника су имала проблема не само са говором, већ и са језиком, пошто су обојица долазила са рубних језичких подручја. Обојица су почели као руски (совјетски) људи, да би их касније прихватиле западне силе. Обојици је неко време дувао у леђа незапамћени ветар благонаклоности сила победница у светским ратовима. А то је за мале народе и државе ретка срећа. Присетимо се како на Берлинском конгресу нико није хтео ни да саслуша паметног, речитог и образованог Јована Ристића. И Тито и Пашић су били много мање успешни у унутрашњој политици. Обојица су стварали велике државе, али ниједног државе које су правили нису много надживеле. Ни Тито ни Пашић нису могли да превазиђу своја ограничења – Пашић национално, Тито идеолошко. Пашић, као ни већина србијанских политичара његовог нараштаја, није могао да прихвати да у сложеној држави СХС не важе правила политичке игре као у хомогеној преткумановској Србијици. Тито никада није могао да спроведе доследне реформе које би угрозиле његов лични и партијски монопол.

Али има и великих разлика. Пашић је своју државничку каријеру градио у каквом-таквом демократском друштву. Његове врлине и мане су биле слободно и јавно разматране. Његова личност и дело нису били предмет култа. Он свакако није био светски државник Титовог формата, мада га је италијански дипломата и публициста Карло Сфорца уврстио у десет неимара савремене Европе. Огроман напор разних делова државног апарата правио је од Тита живог бога. Велики део тих напора био је усмерен на иностранство. Међутим, у Титу је било материјала од којег се граде митови. Доказ за то је међународни успех и трајање Титовог култа. У 20. веку било је више секуларних божанстава и диктатора који су се упињали да створе представу о својој величини. Без обзира на значај Кине, чини се да Тито ужива сразмерно више симпатија у савременом свету од кормилара Маоа. При чему је Мао ударио темеље кинеске моћи, а Титова Југославија је пропала. Лакше је објаснити зашто га још воле његови бивши поданици. Већина живи у пропалим државама, али титосталгије, како то осећање назива словеначки теоретичар Митја Великоња, има и код богатих Словенаца. Југославија и њен владар Тито нису никада били онакви како их посматрају југоносталгичари и титосталгичари. За њих је Титова Југославија утопијска симулација и бајковита земља дембелија, алтернатива савременом суровом свету варварског балканског и источноевропског капитализма. А што се странаца тиче, њих Титу привлачи мит о борцу за права малих народа, о Давиду који је победио хитлеровске и стаљинистичке Голијате.

А шта је са Пашићем? Између осталог, он дели судбину људи своје епохе. Вероватно сте приметили занимљиву чињеницу да у свести, па и историјском памћењу савремених људи господаре визуелни садржаји. Ако би бројали препознатљиве историјске ликове и призоре, они пре ере покретних слика чине мањину. Још једна предност за фотогеничног и камерогеничног Тита. Ако занемаримо ту разлику у опажању, остаје питање с почетка текста о величини, визији, доследности. На почетку текста изразили смо сумњу у то да су ово честе појаве међу државницима. Сада морамо да изразимо и следећу сумњу: коме су уопште потребни „велики” државници? Тачније речено, да ли су успешније оне земље које предводе стварни или набеђени великани и визионари? Нико у свету не зна творце јапанског, јужнокорејског, или скорашњег индијског привредног чуда. Зна се за кинеског Денга, али мање за његове наследнике. У Европи имамо успон Француске под снажним печатом Де Гола, али и успон скандинавских земаља са мање-више чиновничким владама.

Ту негде лежи и објашњење успеха и неуспеха. Никаква дипломатска виртуозност, никаква стратегија имиџа, никакав велики вођа не могу да надоместе добру државну администрацију, добре школе и довољан број правих предузетника. И Тито и Пашић су створили (или макар присвојили стварање) државе које су чак у почетку уживале велики међународни углед. Међутим, ни један ни други нису успели да створе одрживу политичку заједницу и привреду. Дакле, да ли су Тито и Пашић великани? Можда, али то није битнo.