И после Медведева – Путин

Ко ће водити Русију после председничких избора заказаних за март 2012. – Медведев или Путин – питање је које ових дана мучи све аналитичаре политичких збивања у највећој држави на свету. Нада да ће се, после обраћања председника Русије Дмитрија Медведева новинарима у иновационом центру „Сколково” (18. маја), искристалисати барем неко зрнце могућег одговора, брзо је развејана. Тренутак за ту врсту изјашњавања, према шефу државе, још је далеко. А у међувремену је неопходно урадити много тога да би могућа кандидатура, било једног, било другог претендента, уопште имала смисла. Јер, пуко такмичење зарад такмичења, могло би Русији донети више штете него користи.

Ипак, на Западу су збуњени, чак и разочарани. Тамо нису навикли на овакву врсту игре. Уз то, поједини потези руског владајућег двојца, повучени у протеклих неколико недеља, не да нису наговестили одговор, него су целу причу додатно закомпликовали. То се посебно односи на Путинову иницијативу за стварање новог, широког политичког фронта, који би укључивао различите политичке партије, удружења грађана, цркву, угледне појединце...

Сергеј Марков, политички аналитичар и депутат партије Јединствена Русија, која у руском парламенту држи убедљиву већину, покушао је да барем делимично разјасни дилему: „Ствар је у томе што би отворена номинација на председнички положај, било Путина, било Медведева, у нашем систему значила да поменути неће бити просто кандидат, него и будући председник Русије“, објаснио је Марков у интервјуу „Кришчен сајенс монитору“.

„У америчком систему, ако се, на пример, кандидује Барак Обама, појавиће се противкандидат и није немогуће да Обама не добије изборе. Ако, међутим, Медведев најави да ће се кандидовати, то аутоматски значи да Путин – неће. И у таквом случају сви званични ресурси ће се од Путина окренути ка Медведеву. У противном у руској елити би завладао хаос“, закључио је Марков.

Објашњење Маркова, међутим, не умањује зебњу на Западу. Јер тамо мало ко још крије да није проблем у томе ко ће после мартовских избора наредне године бити председник Русије, већ је проблем у сасвим реалној могућности да то поново буде – Путин.

Различитост визура кроз које се посматрају појединачне улоге Медведева и Путина у руском политичком животу створиле су вештачку дилему: председник или премијер. Штавише, аналитички чланци посвећени овој теми све више и све отвореније претварају се у навијачке пароле. Углавном у корист актуелног председника. При томе, превише олако се прелази преко чињенице да нити је свет онакав какав је био у време када је Путин тек долазио на чело Русије (2000), нити је то сама Русија.

У Москви су свесни да им главни партнери за будућност, и они од којих имају шта да науче, нису на северноамеричком континенту, већ у непосредном суседству – Кина, Индија, Индонезија... или на неким другим меридијанима – Јужна Африка, Бразил... И што је најважније, поменуте државе на Русију не гледају кроз нишанске справе ракетних система.

Западне демократе страхују да би, у случају повратка Путина у Кремљ, руска држава више пажње посветила сопственом војном и економском јачању, него – развоју демократије. У томе, свакако, има доста истине. Ипак, околности не иду у прилог критичарима оваквог пута. Отворено мешање САД и НАТО-а у дешавања у Африци и арапском свету представља директан удар на интересе Русије у овом региону, посебно у Сирији. Једнако, и размештање америчких ракетних система непосредно уз европске руске границе сигурно не представља искрен позив на демократизацију.

Потврда тога је и, вероватно најодлучнији, став који је председник Медведев изрекао на конференцији у „Сколкову“.

„Одлука САД да настави са инсистирањем на ракетном штиту у Европи, упркос противљењу Москве, натераће Русију да „предузме одговарајуће мере”, што она не би волела”. У те мере Медведев је урачунао и, евентуално, повлачење Русије из Споразума о смањењу нуклеарног арсенала (СТАРТ), који је он лично потписао са председником САД Бараком Обамом. „Био би то веома лош сценарио, који би нас одвео у еру хладног рата”, рекао је Медведев, најавивши као могућу последицу чак и убрзани развој нуклеарног наоружања

Управо стога се и намеће питање: да ли се Запад плаши Путина, или Русије у целини: биће пре да је ово друго, а онда нас то враћа у нека прошла времена када се у светским релацијама размишљало другачије – не толико зарад демократизације и опште добробити, него из, такозваних, хегемонистичких разлога.

Такође, нема сумње да Запад није склон да процес демократизације Русије посматра другачије него, искључиво, кроз сопствено искуство. Овај принцип, додуше, примењиван је и у случају других држава, па и оних највећих и, како се види, нигде није дао резултат који су заговорници такве политике очекивали, смештени далеко од места дешавања.

Сами Руси немају сличну дилему. Они знају шта им се дешавало, и у доба владавине Владимира Путина и у време председниковања Дмитрија Медведева. Уосталом, на то, макар и посредно, указује и горе наведено објашњење депутата Сергеја Маркова. А управо на њима, на Русима је да одлуче.