Историја читана из костију

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Др Даглас Оусли има вероватно најнеобичнију канцеларију која игде постоји. Налази се на последњем спрату Музеја историје природе (у оквиру којег је и одељење историје човека), у самом срцу Вашингтона, и део је Смитсонијан институције, највећег музејског и истраживачког комплекса света, који има 19 музеја, галерија, зоо вртова и 9 истраживачких центара.

Њен средишњи простор заузимају чак четири стола, на којима су, у некој врсти послужавника, све саме људске кости! Лобање, ребра, карлице, и остали делови скелета. Ту су додуше и његов компјутер и столица, полице и канцеларијски ормани, али кости су уствари његови досијеи из којих „чита” и оно што лаик никад не би помислио да је могуће.

Др Осли је „форензички антрополог”, са репутацијом једног од најбољег и најсвестранијег на свету. У том својству помиње да је био и на Балкану, где је његова помоћ затражена у идентификацији покопаних у масовним гробницама. Каже да се радо одазива кад год га позову да реши мистерију неких земних остатака. А зову га често: његови име и број телефона су на списку вештака које позивају Еф-Би-Ај и Пентагон, па је у том својству и чест сведок на суђењима за убиства, или кад треба идентификовати разнесена или изгорела тела погинулих војника.

Али његова главна преокупација последњих година су костури првих белих Американаца, колониста који су пре нешто више од 400 година, 1607, основали Џејмстаун, прво стално насеље у „Новом свету”.

Њихови гробови су прво били предмет знатижеље археолога, а тек потом специјалиста попут др Оуслија, чији налази потврђују да „нема историје без биографије”.

„Као што ви читате књигу, тако ја читам костур”, каже нам, напомињући успут да је у својој досадашњој каријери (дипломирао је 1973, а докторат из физичке антропологије стекао 1978.) прегледао „око 10.000 костура”.

У костима је, објашњава, записано све: колико дуго је неко живео, како је живео, чиме се хранио, од чега је све боловао и, наравно, како је умро. Скелет пружа интимни увид у нечији живот и костури су за њега „временске капсуле”.

Један од веома уверљивих доказа за то, др Оусли је пружио на увид баш у Музеју природе, изложбом „Записано у костима”, чија је главна тема живот житеља Џејмстауна, о коме сведоче њихови костури.

Из њих се види ко је ко је међу досељеницима био „нобл”, а ко из нижих слојева, у костима су остали трагови суровог живота на непознатој земљи, где проблем није било само непријатељско окружење домородаца, Индијанаца, него и сурове зиме, а пре свега недостатак хране. Због тога се умирало брзо – и на велико. У целом 17. веку, становништво колониста се није увећавало, одржавано је само доласком нових и мало ко је успевао да доживи старост, каже др Оусли.

Једна од занимљивих биографија која је прочитана са костура је она о једном 15-годишњем дечаку, кога дневници досељеника из Џејмстауна описују као жртву првог окршаја са племеном легендарне принцезе Пакахонтас, која је сачувала живот вођи колоније, капетану Џону Смиту, о чему је снимљено неколико романтичних филмова.

Али форензички налаз др Оуслија показао је да је индијанска стрела чији се врх зарио у његову бутину, само скратила муке које су неименованог момка пратиле од самог почетка петомесечног пута једрењаком ка непознатом континенту.

Његова „мандибла”, доња вилица, показује да га је нешто ударило на броду, што му је избило неколико зуба, после чега је уследила тешка инфекција. Пошто у то време, наравно, није било антибиотика, његова агонија је била велика, па је смрт морала да му буде и олакшање.

Изложба костура у „Смитсонијану” је фасцинантна колико и морбидна, као подсетник на пролазност – свако ће једног дана бити само костури – тако и на прошлост: ниједан други артефакт историје сигурно не може да подстакне ту врсту радозналости као земни остаци неког ко је некад живео и дисао као ми сада.

Реконструкцију тих живота омогућила је модерна технологија: електронски микроскопи, компјутерска томографија, ДНК анализе… Захваљујући томе, на основу костура може да се реконструише и цело тело, па је тако у „Смитсонијану” показано како је највероватније изгледао капетан Госнолд, један од заповедника Џејмстауна (капетан Смит је умро у Енглеској), али и лик неименованог несрећног дечака са упаљеном доњом вилицом.

Међу експонатима су и костури жртава неких злочина модерног доба, које је решио управо др Оусли. Њихове породице су дале пристанак да се, у име науке, кости покојника изложе.

Несумњиво најбизарнији призор је међутим костур једног колеге нашег саговорника, који га је завештао „Смитсонијану”, опет у научне сврхе, под условом да буде изложен заједно са костуром његовог кућног љубимца, великог пса. Његова супруга је потом затражила да, кад за то дође време, и она заврши на такав начин.

Кад се из изложбеног простора пређе у онај други, обичним посетиоцима недоступан простор Музеја историје природе и човека, уђе се у ходнике у којима су од пода до плафона лимени сандуци и ормани са фиокама. У њима је, како нам је објашњено, колекција од око 30.000 научно детаљно евидентираних људских остатака из свих делова наше планете. Од тога, 1.700 су костури са именом и презименом.