Глобализација бескућника

Специјално за „Политику“

Будимпешта – Када сам се пре тридесетак година, са југословенским пасошем и 100 швајцарских франака у џепу, први пут прошетао главном улицом Цириха изненадила ме је слика средовечних бескућника који су просјачили на својим врећама за спавање, уз целокупну имовину натрпану у неколика чврстих најлон кеса – све то поред улаза у банку у којој је минимални улог за отварање рачуна био пола милиона франака.

Суму сам сазнао тако што сам, прошавши поред ових несретника, ушао у ту сиву зграду с намером да постанем власник рачуна у швајцарској банци. Био је то смешан покушај са оном ситнином у џепу, али бар сам једном у животу осетио мирис неограниченог богатства.

Да ли је исти тај мирис привукао и оне просјаке на улазу? После су ми објаснили да то нису прави бескућници, већ људи који су клошарење изабрали као стил живота из неког бунта против владавине богатства у Швајцарској.

Бескућници које много касније виђам по улицама Будимпеште немају много заједничког са колегама из Цириха. Није то изабран стил живота.

Немају вреће за спавање, кесе су им прљаве и поцепане, ужасно су прљави и смрде на десетине метара. Има их скоро свуда: по парковима, улицама, трамвајима, а зими нарочито на жељезничким станицама и подземним пролазима великих пештанских раскрсница.

Скупљају се у мање групе да би заштитили своју јадну имовину и да би неко увек сачувао тешко стечено место поред издувних цеви метроа одакле пири смрдљиви, али ипак топао ваздух.

Чудан је то свет који углавном изазива подозрење и гађење осталог дела становништва и представља мрљу на имиџу једне светске метрополе.

Има међу њима бивших професора који су остали без посла па потом и без жене и стана, пољопривредних техничара који радије клошаре него да потраже посао на селу, пензионера без пензије, инвалида без социјалне помоћи, али и класичних алкоса и џабалебароша који су давно прокоцкали све што су имали.

У Мађарској тренутно има око 20.000 бескућника од којих око 8.000 тражи неко уточиште у главном граду. У топлијим месецима њих око 3.000 живи на улицама. Зими тај број падне на око хиљаду.

Градска управа Будимпеште недавно је одлучила да протера бескућнике са јавних места, а да им истовремено понуди могућност неког привременог смештаја, па и обављања неког посла на јавним радовима.

Ко не прихвати понуду мораће да плати казну од 50.000 форинти (око 200 евра), или мора да напусти територију Будимпеште. Чишћење је прво почело по подземним пролазима који су све више личили на клошарска прихватилишта и представљали меку за џепароше, проститутке и ситне препродавце робе сумњивог порекла.

Сада су дошли на ред јавни тргови, паркови и улице у центру града, омиљена места бескућника јер се међу домаћим пролазницима и страним туристима увек нађе неко да удели коју пару несретнику са испруженом руком.

Друштво за заштиту интереса бескућника и хуманитарне организације протестују због одлуке градске владе и истичу да решење није у протеривању већ решавању основних проблема бескућника, и вођењу социјалне политике која ће спречити да толико људи доспе на улице.

Ово последње ускоро може да постане још већи проблем: истиче владина забрана исељавања оних који не могу да отплаћују стамбене кредите или плаћају станарину друштвених станова.

Хиљаде породица могу да се нађу на улици. Неки ће се снаћи, али многи од немају куд него на улицу, или у шуме у околини Пеште где се множе уџерице бескућника.

О аукцијској продаји станова дужника и њиховом исељавању одлучују банке, којима је најважније да спасу своје паре, па макар станове продавали у бесцење. Тако се затвара круг са онима који су клошарили испред банке у Цириху.

Права глобализација бескућника!

Иштван Боџони