Андерсен није лагао

Од нашег специјалног извештача
КОПЕНХАГЕН – Нисам уловио златну рибицу у Карлсберговој фонтани жеља, али она вам у Данској ионако није потребна. Довољна вам је радна дозвола. Онда замислите три жеље које не можете да испуните на Балкану. Када вам се испуне, никако не бацајте радну дозволу у Балтичко море. Чекајте на држављанство. Иако нисам те среће, за три дана сам осетио шта значи кад транзиција крене уназад: из капитализма сам долетео у комунизам.

У свечаним одајама мултинационалне корпорације за пиво изложени су портрети радника који су више од 50 година радили за компанију. Алеја заслужних шљакера "Карлсберга". Алије Сиротановићи моћне корпорације начичкани ордењем. Један подсећа на Брежњева. Анонимна жена, икона радничке класе, близнакиња Маргарет Тачер, радила је овде 61 годину. Готово да нема виђеније светске фаце која овим викинзима без петокраке није одала почаст. Од краљице Елизабете до Владимира Путина. Од Јурија Гагарина до Кенета Бране.  

"Уметност је вечна, живот је кратак" и "радите за своју државу". То је поезија скандинавског егалитаризма на паролама у једној од свечаних сала корпорације која има 100 пивара у 50 земаља. "Карлсберг" је поред Андерсенових бајки, викинга, Хамлета, Мале Сирене, лего коцкица и фудбалера, браће Лаудруп заштитни знак краљевине са 5,5 милиона становника, која обухвата острвски и полуострвски терен на прелазу из Балтичког мора у Атлантски океан.

Силос пива

После ручка у салону где је недавно Владимир Путин појео харингу у уљу, окружен скулптурама руских краљица и римских императора, шетамо по фабрици коју је 1847. године основао стари Јакобсен. Његов син Карл је развио посао, у његово доба један од инжењера је измислио некакву револуционарну врсту квасца, али, уместо да га заштити и патентира, Карл је проналазак поделио са светом. Почео је да развија пивару и купује уметнине. Данас је 51 одсто "Карлсберга" у власништву фондације која профит усмерава у развој науке и уметности.

Вирус филантропије који данас напада највеће богаташе света, у Данској је одавно ствар кућног васпитања. Али, Карл на великој слици, која краси улаз у корпорацију, руку држи у џепу. Да провери да можда ипак није све спискао на Кројерове слике. Као што је Баја Патак своју пословну империју наслагао на џиновски трезор новца, власници "Карлсберга" су једну од две највише зграде у Копенхагену, своје пословно царство, наређали на – силосу пива. Најчуднији солитер на свету: до 12. спрата силоси, а онда наслагани офиси, а у њима млади јапији и менаџерке који, после краја радног времена, седају на бицикле и одлазе ка својим домовима на чијим прозорима углавном нема завеса.

Бицикли су основно превозно средство у престоници Данске. Скоцкане жене и типови у оделима шибају на двоточкашима по леденом ветру. Возе бицикле од станице до станице, а онда их остављају, да би их преузео неко други. Данци јуре ка земљи снова на општем добру на два точка, јер су порези огромни. За нов аутомобил фискални издаци износе и невероватних 300 одсто. Али, не иду џипови од 100.000 евра, мечке и бембаре у пакету са бесплатним здравством и школством.

Угледни менаџер за комуникације Јенс Беке вози "опел" караван из 1998. године,  иако би према месечним примањима, у неким другим земљама, могао да конкурише за власника половног млазњака. Плус посада.

– Данска води политику снажне социјалне државе. Много је важније да је здравство потпуно бесплатно,  да су школе и универзитети такође доступни свим грађанима – каже Јенс, док чекамо вечерњу мегажурку, промоцију специјалног "Туборговог" божићног пива које се продаје до Нове године. Изузетак је српско тржиште, где Деда Мраз иде двапут у акцију. За Нову годину и за Српску нову годину.

Јенс је решио да ме нервира. У супермаркету продавачица куцка на каси за две до две и по хиљаде евра месечно, колико добија и чистач прозора који редовно полира прозоре у чувеној шопинг улици у строгом центру. Они не морају да брину шта ће бити с њиховом децом, јер је у кабинетима без завеса давно одлучено. 

Са навршених шеснаест година ученици од државе добијају школарину, како не би морали да раде прековремено и како би имали више времена за учење. Дански клинци су чак на референдуму одлучили да школски час траје 60 уместо 45 минута, како би им професори изнова понављали: живимо у сиромашној земљи коју треба изнова обнављати. Та сиротињска земља је пољопривредна велесила, а кад поједете њихове јагоде, велике као јабуке, имате утисак да ћете светлети као мини-централа.

Скромна прослава

Почиње журка. Очекујем спектакл глобалних размера, ватромете и фанфаре, највеће фаце Данске у пратњи њихових госпођа, али, уместо тога, следи забава младог менаџерског ешелона, журка нешто гламурознија од матурске прославе у Мајданпеку. Али, скромност је реч која најбоље описује данашњу Данску.

Послужују се сендвичи увијени у салвете, трубачки бенд свира евергрин мелодије, а пошто нема снега, апарати избацују вештачку пену како би се створио привид божићне ноћи. Шлепери пуни пива одлазе у ноћ, уз подршку "Карслбергових" зечица.

У земљи принцезе на зрну грашка недостајао је ипак Стивен Џерард, звезда Ливерпула, чији је спонзор ова течна корпорација. Стивен није дошао да у црвеном дресу попије бар гајбу божићног "туборга". Нигде ни певаљки, силикона, џет-сета, папараца, тајкуна. Андерсен заиста није лагао. За нас, капиталисте, бајке ипак постоје.