Странци су већ власници

Угледни аутори одговарали су лако и потврдно на питање да ли треба променити споразум са ЕУ који омогућава да се земљиште продаје странцима код нас раније него у другим земљама. Неки траже да се мења закључени ССП и продужи рок кад ће моћи страна физичка лица без ограничења куповати наше земљиште. Предсказују нам да ће домаћи тајкуни јефтино покуповати пољопривредно земљиште и онда га скупо продати баш странцима, који ће нахрлити.

Упориште за бригу је што се хектар у Србији може купити и по 5.000 евра, док хектар у ЕУ кошта од 50.000до 70.000 евра. Већ је било подсећања да ове цифре треба узети са резервом јер су цене у знатномраспону. Не ради се ни о истоветном земљишту. Оно је у ЕУ чешће доступно наводњавању и одводњавању, различито је парцелисано, до њега се долази другачијим путевима. Велике су разлике у приносима, коштању финансирања да се земљиште искористи, износима субвенција које корисник добија од државе и много чему другоме. Пољопривредно земљиште поскупљује ширењем урбанизације и лукративније алтернативне употребе.    

Земљиште је, као и капитал и рад, услов за пословање. А цене и расположивост услова обилато се разликују између Србији и ЕУ и унутар ЕУ. Србија предњачи у разликама. Наша цена кредита неколико пута је већа од оне у ЕУ, пошто немамо довољно штедње, продајемо имовину и задужујемо се. Цена рада је опет код нас неколико пута нижа, јер нема просперитета и упошљавања. Субвенције пољопривредницима и просечни приноси већине култура знатно су мањи код нас. Постоје узајамне везе између свих тих разлика, па нажалост неће ускоро код нас поскупети радикално ни пољопривредно земљиште. Неконкурентна је пољопривреда, а и други услови томе не доприносе.

Земљиште је природно добро сваке државе, али га не можемо чувати избором купаца него регулисањем услова његовог коришћења. Код нас је шумско земљиште у својини државног предузећа, али нису прописани нити се одржавају стандарди рационалног одржавања шумског фонда, као што је то случај у неким земљама са приватним шумама. На грађевинском земљишту се негује илегална градња, а изградња отежава прописима. Главни проблем режима земљишта као општег добра је како га боље искористити за привредни раст.

Странци су и сад индиректно власници,односносувласниципољопривредног земљишта у својини њихових правних лица. Капитал таквих предузећа купују и странци, али нису навалили, па ни цена земљишта не кваса. Цене и капитала и земљишта одређује договор купаца и продаваца. Закон о страним улагањима одавно омогућава да „страно физичко и правно лице, у својству страног улагача, може стицати својину на непокретностима”, а Закон о основама својинскоправних односа то условљава узајамношћу да и земља странца даје исто право нама. Странци и наслеђем стичу оранице и шуме. Међудржавним споразумима штити се равноправност странаца и домаћих инвеститора. Шта је лоше ако се то појача, па за разлику од прошле године и пољопривреда убрза раст. Све што се произведе код нас запошљава људе и доприноси већој створеној вредности. А мењање одредби ССП-а шкодило би нашем иначе недовољном кредибилитету.

*Консултант за страна улагања