Stranci su već vlasnici

Ugledni autori odgovarali su lako i potvrdno na pitanje da li treba promeniti sporazum sa EU koji omogućava da se zemljište prodaje strancima kod nas ranije nego u drugim zemljama. Neki traže da se menja zaključeni SSP i produži rok kad će moći strana fizička lica bez ograničenja kupovati naše zemljište. Predskazuju nam da će domaći tajkuni jeftino pokupovati poljoprivredno zemljište i onda ga skupo prodati baš strancima, koji će nahrliti.

Uporište za brigu je što se hektar u Srbiji može kupiti i po 5.000 evra, dok hektar u EU košta od 50.000do 70.000 evra. Već je bilo podsećanja da ove cifre treba uzeti sa rezervom jer su cene u znatnomrasponu. Ne radi se ni o istovetnom zemljištu. Ono je u EU češće dostupno navodnjavanju i odvodnjavanju, različito je parcelisano, do njega se dolazi drugačijim putevima. Velike su razlike u prinosima, koštanju finansiranja da se zemljište iskoristi, iznosima subvencija koje korisnik dobija od države i mnogo čemu drugome. Poljoprivredno zemljište poskupljuje širenjem urbanizacije i lukrativnije alternativne upotrebe.    

Zemljište je, kao i kapital i rad, uslov za poslovanje. A cene i raspoloživost uslova obilato se razlikuju između Srbiji i EU i unutar EU. Srbija prednjači u razlikama. Naša cena kredita nekoliko puta je veća od one u EU, pošto nemamo dovoljno štednje, prodajemo imovinu i zadužujemo se. Cena rada je opet kod nas nekoliko puta niža, jer nema prosperiteta i upošljavanja. Subvencije poljoprivrednicima i prosečni prinosi većine kultura znatno su manji kod nas. Postoje uzajamne veze između svih tih razlika, pa nažalost neće uskoro kod nas poskupeti radikalno ni poljoprivredno zemljište. Nekonkurentna je poljoprivreda, a i drugi uslovi tome ne doprinose.

Zemljište je prirodno dobro svake države, ali ga ne možemo čuvati izborom kupaca nego regulisanjem uslova njegovog korišćenja. Kod nas je šumsko zemljište u svojini državnog preduzeća, ali nisu propisani niti se održavaju standardi racionalnog održavanja šumskog fonda, kao što je to slučaj u nekim zemljama sa privatnim šumama. Na građevinskom zemljištu se neguje ilegalna gradnja, a izgradnja otežava propisima. Glavni problem režima zemljišta kao opšteg dobra je kako ga bolje iskoristiti za privredni rast.

Stranci su i sad indirektno vlasnici,odnosnosuvlasnicipoljoprivrednog zemljišta u svojini njihovih pravnih lica. Kapital takvih preduzeća kupuju i stranci, ali nisu navalili, pa ni cena zemljišta ne kvasa. Cene i kapitala i zemljišta određuje dogovor kupaca i prodavaca. Zakon o stranim ulaganjima odavno omogućava da „strano fizičko i pravno lice, u svojstvu stranog ulagača, može sticati svojinu na nepokretnostima”, a Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa to uslovljava uzajamnošću da i zemlja stranca daje isto pravo nama. Stranci i nasleđem stiču oranice i šume. Međudržavnim sporazumima štiti se ravnopravnost stranaca i domaćih investitora. Šta je loše ako se to pojača, pa za razliku od prošle godine i poljoprivreda ubrza rast. Sve što se proizvede kod nas zapošljava ljude i doprinosi većoj stvorenoj vrednosti. A menjanje odredbi SSP-a škodilo bi našem inače nedovoljnom kredibilitetu.

*Konsultant za strana ulaganja