Имовина у - потрошњи

У протеклих пет и по година највећи део приватизационих прихода остварених продајом имовине странцима одлазио је у буџет тј. у потрошњу. И што је највећа иронија, бивши и садашњи званичници а, богами, и многи економисти су то називали "страним директним инвестицијама". То јесу инвестиције, али страних фирми које су купиле предузећа у Србији, јер рачунају да ће тим куповинама у дугом року остваривати профит. За Србију то нису биле инвестиције већ – дезинвестиције. Зато се постављало и поставља питање имамо ли ми, боље рећи имају ли званичници морално право да продају имовину коју су стварали претходници у прошлом веку, а да приходе употребе за буџет, тј. потрошњу. То питање добија на значају ако се зна да су у прошлих пет и по година продата (или распродата) најбоља предузећа која су остваривала већи или мањи профит, без кога смо остали после њихове продаје странцима.

Стицајем околности, пре свега продајом телекомуникaција, банака, неких бољих предузећа, хотела и сл., Србија је ове године остварила рекордан прилив девиза по том основу – чак око четири милијарде долара. Због тога су буџетски приходи знатно већи од планираних. Поставља се питање како најрационалније утрошити тај вишак средстава. Влада је предложила да се велики део средстава, преко Националног инвестиционог плана (НИП), уложи у развој појединих сектора привреде и у разне друштвене делатности.

Запањујуће је да, иако су у питању за наше услове огромна средства, у парламенту није било озбиљне дискусије о ребалансу буџета и алтернативним стратегијама употребе приватизационих прихода. У вези с тим, поставља се низ врло важних питања.

Ако су, наиме, СР Југославији, самим тим и Србији, почетком 2001. године, међународне финансијске институције, а пре свега Светска банка и Међународни монетарни фонд, наметнули модел брзе и свеобухватне приватизације, зар није било логично већ после усвајања Закона о приватизацији, прихватити оптималну стратегију употребе средстава добијених по том основу. Ако то није учињено, зар није било нормално да се средином текуће године на седници парламента прихвати краткорочна стратегија и план редоследа продаје предузећа и банака.

Да ли је, на пример, било разумно продати Војвођанску банку по познатој ниској цени. То питање постаје актуелније ако се зна да је Румунија прошле године продала 62 одсто капитала једне своје банке, али чак за 3,5 милијарде евра, а да је тек почетком октобра ове године продала 62 одсто капитала своје Комерцијалне банке аустријској Ерсте банци, али за 2,2 милијарде евра. Није ли и у случају продаје Војвођанске банке, као и у низу ранијих продаја предузећа, других банака, хотела и сл. преовладало гесло "узми све што ти живот пружа", а потпуно је занемарен принцип Латина "увек мисли о крају". Подсећам да је чувени нобеловац из области економских наука, родоначелник неолиберализма, односно глорификације слободног тржишта, М. Фридман признао да није био у праву кад је почетком 90-их година прошлог века земљама у транзицији препоручивао – "приватизујте, приватизујте и само приватизујте" и да је у међувремену дошао до закључка да је владавина закона важнија од приватизације. Србија се, на жалост, последњих година све више удаљавала од појма правне државе и владавине права, па зато приватизација сама по себи и трошење средстава добијених по том основу нису могли дати задовољавајуће економске ефекте. Зато се може претпоставити да ће тако бити и с приватизацијама оствареним у текућој и идућој години и с трошењем средстава преко тзв. Националног инвестиционог плана. Таква претпоставка је основана ако се зна да је НИП донет на брзину без стручног разматрања или разматрања, на пример, у неким регионалним институцијама, коморама и стручним удружењима. Наш народ је одавно рекао да све што је брзо је кусо. Стиче се утисак да је циљ доношења НИП стицање политичких поена неких странака (Нова Србија, Г-17 плус и сл.).

А сигуран сам да не постоји било која друга земља (сем Србије) у којој једна странка, која према истраживањима има само око четири одсто бирачког тела, потпуно контролише националне финансије и практично намеће решења буџетских расхода, па и средстава из НИП-а. Неко ће ми вероватно приговорити да о расподели, односно пројектима који ће се финансирати из средстава НИП-а, равноправно одлучују чланови Управног одбора који чини осам министара. Дубоко сумњам да ће они равноправно учествовати у одлучивању о расподели, јер да је било равноправности не би за науку било резервисано само 1,8 одсто средстава НИП. Чак и ако је моја процена о стварној неравноправности погрешна, и тада се поставља питање да ли постоји, поред Србије, било која друга земља демократије у којој само осам људи одлучује о улагању тако велике суме новца. Ја не знам за такву земљу.

(Сутра: Чекајући нову владу)

Члан Академије економских наука