Мафијашка поема

Мада се последњих година могло чинити да је џин америчког филма помало успаван, новим филмским делом "Двострука игра" (у оригиналу "The Departed") Мартин Скорсезе је јасно показао да је и те како живахан и даље спреман на велике акције.
Иако "Двострука игра" не спада у сам врх његових најбољих филмова, реч је о расном "кримићу" који је, иако предугачак (152 минута), напет и непредвидив до саме одјавне шпице. Ово је и својеврсна "мафијашка поема" коју Скорсезе гради, чињеница је – нашироко и надугачко, али и веома прегледно и сигурно, држећи чврсто у рукама све конце сразмерно, сложене приче која се у целини може доживети и као велика алегорија. И то она о непоправљиво поремећеним вредностима савремене цивилизације у којој више нико не зна шта је правда а шта није, ко су добри а ко лоши момци.

Танке нити између добра и зла одавно су покидане, а Скорсезеов филм нуди једно од могућих објашњења како се и зашто то могло догодити, и то кроз сторију смештену у Бостону. У најкраћем: тамо је "пре неколико година" један од највећих градских криминалаца Френк Костело (Џек Николсон и његова прва сарадња са Скорсезеом) сместио "кртицу" у полицијске редове (Мат Дејмон), не слутећи да је полиција то исто учинила њему (полицијска "кртица" је одличан Леонардо ди Каприо). И једни и други покушавају да открију ко је међу њима њима издајник и шпијун и у таквој игри нема ни трунке морала. Има суровости...

Занимљиво је да је овај Скорсезеов филм заправо прерада фуриозног хонгоншког кримића "Унутрашњи послови" Ендрјуа Луа и Алена Мака из 2002. године, са Тонијем Леунгом у главној улози. За адаптацију откупљеног сценарија био је задужен Вилијам Монахан, чије су интервенције углавном у "пеглању" временских скокова и елипси које су постојале у оригиналу, у линеарну причу која ипак због тога није изгубила на сложености.

За разлику од хонгконшког оригинала, у којем је визуелни кошмар био додатно појачан стилизованом фотографијом и сценографијом, Скорсезеов филм нуди атмосферску фотографију (Мајкл Болхаус) која буди сећања на нека од његових претходних дела, рецимо, на "Опасне улице", "Таксисту", а понајвише на "Добре момке". Атмосфера несигурних улица, пустих предграђа и опскурних ликова изван закона, али не и изван живота, осветљених јефтиним неонским светлима, сугерише на свесно посезање аутора за иконографијом расних кримића из златног доба америчког филма.

Основни тон филму дају уверљива речитост и глума великих, мушких америчких звезда, које су својим појединачним, али и ансамбл креацијама, надмашиле саму причу. Осим што је Скорсезеу одувек био важан што прецизнији избор глумаца, не мање битна била му је и употреба музике у филму. Своју мафијашку поему обојио је тоновима музике која се креће од "Ролингстонса", шлагера Петси Клајн, до Доницетијевих арија, а такав микс је изненађујуће функционалан.

Дакле, пред биоскопским гледаоцем је солидан Скорсезеов филм. Сва превисока очекивања оставите пред вратима.