Највише надрилекара у источној Србији

Такав призор може се видети у Београду и већим градовима, али и многим селима широм Србије. Гужве испред кућа у којима кости намештају „костоломци”, или испред станова где се справљају „сокови од поврћа” којима се, верују многи, лечи све: од шећерне болести до рака и епилепсије.

Главни истраживач студије „Истраживање здравља становника Србије” др Јасмина Грозданов из Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут” открива коме се, када имају здравствени проблем, грађани прво обраћају за помоћ. Управо је тако било формулисано питање у једном озбиљно спроведеном истраживању.

– Лекару опште праксе одлази 64,6 одсто грађана, директно код специјалисте 1,3 а приватном доктору одмах оде 1,5 процената испитаника. Народном исцелитељу одлази свега 0,1 проценат грађана али зато „неком другом” чак 24,9 или се „лечи сам”– седам процената. Занимљиво је да се највећи број особа које се „лече саме”, или се не обраћају здравственој служби, налази у источној Србији – 33,9 одсто, а просек за Србију је 24,9 одсто. Они су склонији лечењу код „неког другог”. Можемо само да претпоставимо да би тај „неко други” могао да буде надрилекар, а да је испитанике било срамота да кажу да одлазе народном исцелитељу– каже др Грозданов.

Посебну агилност у раскринкавању надрилекара показао је Предраг Стојадиновић који је о својим сазнањима обавестио и редакцију „Политике”. Пратећи разне форуме на Интернету приметио је да неке особе за себе тврде да лече све, на чудотворни начин, природним лековима… На глобалној мрежи хиљаде људи поставља им питања, укључују се у расправе и распитују о могућем „лечењу”.

Стојадиновић се сам укључио у расправе, представљајући се као неко ко је заинтересован за помоћ, јер, наводно, већ 13 година болује од дијабетеса. Преко мејлова је добио конкретне савете и понуде, које су га довеле до закључка како су ове особе најобичнији преваранти.

– Добио сам савет да уместо лекова „глиорал” и „глуформин”, за које сам им рекао да узимам за шећерну болест - пијем боровницу, а да после три четири дана избацим „смеће од лекова”. Други надрилекар ми је поручио да седам до десет дана пијем само сокове од поврћа, док ми не проради панкреас, а онда да лекове избацим. Иначе, врло агресивно избегавају одговор о својој стручности, дипломи, као и локацији њихових „клиника”. Нису хтели ни у мејлу ни у телефонском разговору да ми кажу колико ће ме „лечење” коштати – каже Стојадиновић који изражава чуђење да тужилаштво и полиција коришћењем методе „прикривеног иследника” и сами не дођу до ових превараната и покрену судске поступке против њих.

Он се проблем надрилекара проучава са београдским публицистом Војом Антонићем, аутором књиге „Да ли постоје ствари које не постоје”.

– Када схвате да су преварени срамота их је пред породицом и пријатељима, па не пријављују надрилекаре полицији. Породице таквих наивних грађана су опљачкане. Знам људе који су остали без стана и имања, али опет не желе да пријаве надрилекара, јер мисле да тиме не могу ништа добити. Има оних који преваранте не пријављују и због поштовања према покојнику који је користио њихове „услуге”. Људи иду код надрилекара, јер су заведени и неуки. На медијском јавном сервису сам гледао афирмативну емисију о Најдановим круговима, да се тамо људи наводно лече. Ако се зна да има доста необразованих, није ни чудно да људи поверују у такве приче – сматра Антонић.

Последњи познати случај хапшења због надрилекарства, догодио се 22. децембра прошле године. Тада је истражном судијиу Лозници приведен Б. А. из Лозничког Поља, због постојања основа сумње да је извршио кривична дела надрилекарства, лажног представљања и преваре.Онје осумњичен да је три месеца „лечио и пружао друге медицинске услуге”  чиме је угрозио живот детета које је имало шећерну болест. Дете је после свега стигло у болницу, лекари су га спасили. Својевремено је Београђанку М. Н. надрилекар из села Враниште крај Пирота лечио „чаробним прашком”. Третман је коштао 50 евра, а пацијенткиња је после 20 таквих третмана завршила у КБЦ „Бежанијска коса” где јој је, после компликација, ампутирана нога. Само код овог надрилекара „лечило” се око 600 људи, о чему је он водио педанту евиденцију.

-----------------------------------------------------------------------

Зарађују на деци оболелој од рака

Лекари признају да немају начина да одговоре пацијенте од одласка надрилекару. Неки, попут лекарки на одељењу хематологије једне дечје клинике, замоле родитеље да их обавесте о таквој посети и да не прекидају прописану терапију. Др Зоран Радовановић, професор Медицинског факултета, специјалиста јавног здравља, сматра да што је веће сиромаштво и социјална неправда у једном друштву, а доктори недоступни – то се више траже алтернативна решења. „Некада чудесно излечење код тешких дијагноза рака траже чак и професори универзитета”, заборављајући на све своје образовање и медицинско здравље наводи др Радовановић.