Кривудав пут, од Рима до Берлина

Бугарска пита са овчијим сиром, белгијски вафли и ирски тетка-Флорин колач од поморанџе само су неке од националних посластица које су на менију банкета слављеничког самита у Берлину. Међу десертима – предвиђена су по два из сваке државе – највише је слаткиша од јабука, као представника традиционалне кухиње из Луксембурга, Данске, Естоније и Румуније, да и не помињемо чувене аустријске и словеначке штрудле.

Чиме ће све државници наздрављати није најављено, али је извесно да ће слављеници свој  јубилеј обележити са примереним односом помпе и достојанства.

 Неизбежне су у оваквим приликама реминисценције на славну прошлост, али и обећања да ће будућност – упркос тренутној "кризи средњег доба" – бити подједнако добра, ако не и боља. Нарочито из перспективе обичних грађана, међу којима су многи незадовољни својим садашњим економским и социјалним положајем, за шта углавном окривљују Брисел.

Узалуд стручњаци објашњавају да тренутна висока незапосленост, успорен привредни раст, и најављени губитак  многих социјалних привилегија нису последица неуспеха заједничке политике, већ појединих националних влада. Лакше је за све кривити "отуђену бриселску бирократију".

Уједињене различитости

Управо зато се званичници Уније труде да у завршну декларацију, која се обелодањује данас, уврсте и део текста који се односи на већу транспарентност и ефикасност ЕУ и њену бољу комуникацију са грађанима. Рођенданска порука ће подсетити на заједничке европске вредности и позвати на озбиљнији однос Европљана према енергетској и еколошкој политици, али из ње је изостављено све оно што није до краја прихватљиво свима; неће дакле садржати много тога што је једним чланицама веома важно, али другим подједнако спорно, попут хришћанских корена, либерализације тржишта, даљег проширења...

Централна прослава је у Берлину, зато што је, стицајем околности, Немачка актуелни председавајући  ЕУ.  На слављеничком самиту ће бити изведена Бетовенова "Ода радости" која је химна Уније (и један од њена четири званична симбола, уз заставу, Дан Европе – 9. мај и мото "Уједињени у различитостима"), а за грађане ће целе ноћи бити отворени берлински музеји, са специјалним уметничким програмом у чувеном "Пергамону".

Свака европска престоница другачије прославља "златну годишњицу" Уније. У Бриселу, седишту ЕУ институција, данас се окупљају џез музичари са целог континента, а синоћ су на специјалном  концерту свој допринос јубилеју дале највеће бивше и данашње звезде европске поп сцене. У Риму, где се пре пола века "родила" ЕУ, свој самит имају млади Европљани. У Луксембургу је организована осам километара дуга "европска шетња", у Љубљани скокови са падобранима у бојама заставе ЕУ, у Мадриду се склапа џиновска ЕУ слагалица. Ирци и Холанђани одржавају верске службе, док су Британци још прошле недеље уприличили рођендански фудбалски меч (када је тим ЕУ је изгубио утакмицу против Манчестер јунајтеда са голом разлике).

Прослави јубилеја Европске уније највише су се, ипак, обрадовале две њене најмлађе чланице, Румунија и Бугарска, које су примљене 1. јануара ове године. Требало је да постану део Уније још у мају 2004, са осталих осам бивших комунистичких земаља средње и источне Европе (Мађарска, Пољска, Чешка, Словачка, Словенија, Естонија, Летонија и Литванија) и две медитеранске (Малтом и Кипром). Њихов је пријем, међутим, био одложен јер нису на време окончале своје унутрашње реформе, односно нису сасвим испуниле критеријуме из Копенхагена, који обухватају демократију и политичку стабилност, отворену тржишну економију, поштовање људских права и административне капацитете да све то остваре.

Ширење ЕУ и Устав

Улазак Румуније и Бугарске представља шесто проширење ЕУ (или довршетак петог) откако су 1957. Белгија, Француска, Немачка, Италија, Луксембург и Холандија Римским уговором оформили Европску економску заједницу, из које је проистекла Европска унија. Прво проширење је било 1973. (Данска, Ирска и Уједињено Краљевство), друго 1981. (Грчка), треће 1986. (Португалија и Шпанија) а четврто тек 1995. (Аустрија, Финска и Шведска).

Уласком Румуније и Бугарске становништво ЕУ је повећано за 30 милиона (са 463 на 493), али је просечан европски БДП порастао за свега један одсто, јер су ове две земље најсиромашније у ЕУ. Њиховим приступањем Унија је, међутим, обогатила свој језички фонд: у институцијама у Бриселу сад су у званичној употреби 23 језика и три писма (латиница, ћирилица и грчки алфабет).

Грађани Швајцарске и Норвешке су се изјаснили против приступања Унији, мада су прихватили многе формалне облике блиске сарадње са ЕУ, поред осталог и улазак у шенгенски визни режим. Турска, Хрватска и Македонија имају статус кандидата за чланство у ЕУ, а остале државе западног Балкана – Србија, Црна Гора, БиХ и Албанија – потенцијални су кандидати, чија је "европска будућност" и перспектива пуноправног чланства у ЕУ званично потврђена на самиту Уније у Солуну, јуна 2003. О "коначним границама ЕУ" се засад не говори, али из изјава европских лидера се може закључити да би у обзир, једног дана, дошле још и Молдавија, Украјина и Белорусија, евентуално и Грузија. И ту би био крај.

Већ је и Европска унија са 27 чланица тешка за "руковање". Нарочито је компликовано доношење одлука. Зато је и било предвиђено да се до избора новог Европског парламента 2009. године усвоји Устав ЕУ, као основа за будуће лакше, брже и ефикасније деловање Уније. Французи и Холанђани су на референдуму у лето 2005. одбили предлог овог документа, и сад немачка канцеларка Ангела Меркел покушава да искористи прославу пола века Уније и берлинску декларацију како би, уз подршку 18 земаља које су већ изгласале овај документ, обновила "уставни пројекат".

Неки бриселски аналитичари сматрају да би било боље да немачка канцеларка и њени истомишљеници више снаге усмере на побољшање економских перформанси Уније, него на усвајање уставног документа који је, у суштини, мање важан за опстанак и бољитак ЕУ. Већ сад, наиме, ЕУ у развоју добрано заостаје и за САД, и за сопственим развојним плановима, и мора постати знатно конкурентнија на светском тржишту како би се одржала у трци не само са Америком,  већ и са Кином и Индијом.

"Да би до 2010. достигла ниво БДП који су САД имале 2005. године, ЕУ мора раст свог БДП повећати за више од осам одсто годишње. У инвестицијама у истраживања и развој налази се тамо где су САД биле пре три деценије. А за сопственим циљевима, постављеним Лисабонским планом  у заостатку је бар четири године", истиче Пјер Симон, председник Европске привредне коморе.

Од Балтика до Атлантика

Од племените идеје Роберта Шумана, Жана Монеа, Конрада Аденауера, Де Гасперија и других о "уједињеним државама Европе", које ће предупредити избијање нових сукоба на тлу старог континента кроз њихове чвршће економске и трговинске везе, па до организације која се протеже од Балтика до Медитерана и од Црног мора до обала Атлантика, и има заједничко тржиште, заједничку валуту и заједничку спољну безбедносну и одбрамбену политику, Европска унија је прошла дуг и не увек раван пут.

Први корак је било успостављање Европске заједнице за угаљ и челик, потписивањем Париског споразума 1951, чије је важење, иначе, истекло јула 2002, тачно пола века од ступања на снагу. Економске везе међу тадашњих шест потписница ојачане су 1957. Римским уговорима о стварању Европске економске заједнице (ЕЕЗ) и Европске агенције за атомску енергију. Заједничко тржиште робе и услуга је успостављено 1968. укидањем међусобних царина и усвајањем заједничке политике у области спољне трговине и пољопривреде.

Упоредо са првим проширењем ЕЕЗ (1973) уведена је заједничка социјална, регионална и еколошка политика, а након велике нафтне кризе и Европски монетарни систем (1979), замишљен да очува стабилан курс и финансијску дисциплину.

Осамдесете године су донеле два проширења, а онда је уследила деветогодишња пауза. У међувремену је усвојен Јединствени европски акт  (1986), којим је омогућено стварање јединственог унутрашњег тржишта. Деценија је окончана падом Берлинског зида, сломом комунизма и најавом новог, дотад највећег проширења Уније.

Деведесете године прошлог века су почеле усвајањем уговора из Мастрихта, којим  је ЕЕЗ 1992. преименована у Европску унију, а њене надлежности са економије проширене на нове области, са амбицијом да обухвате и заједничку спољну и безбедносну политику. То се и догодило потписивањем уговора из Амстердама (1997, ступио на снагу 1999).  Одмах су почеле припреме и за заједничку социјалну и политику у запошљавању  и Шенгенски споразум.

У међувремену ЕУ се са 12 проширила на 15 чланица.

Евро је уведен на финансијска тржишта 1999. а од 1. јануара 2002. постао је заједничка валута 12 земаља чланица (нису га прихватиле једино Велика Британија, Данска и Шведска), заменивши њихов национални новац. Од ове године је у еврозону ушла и Словенија, а кад се за то стекну услови придружиће им се и остале придошлице из 2004. и 2007. године.

Припреме за велико проширење ЕУ, планирано за 2004. годину, изискивало је промене не само у земљама које ће јој приступити, већ и унутар саме Уније. Тако је децембра 2001. потписан уговор из Нице.

Да би се, међутим, ЕУ институционално оспособила за даље проширење, потребно је изменити овај уговор, који предвиђа само 27 чланица. Отуда на једној страни притисак да се донесе Устав ЕУ,  а на другој покушаји да се то одложи све док се Унија не "одмори", привикне на новодошле, размисли о својој будућности и институционално и финансијски припреми за пријем нових земаља. Засад нема изгледа да се то догоди пре њеног 53. рођендана.

-----------------------------------------------------------

Стубови Уније

"Глас грађана" у Европској унији заступљен је преко непосредно изабраних представника у Европском парламенту, који се смењују сваких пет година и окупљени су у седам политичких групација.  Садашњи састав, изабран 2004, има 785 посланика из 27 земаља, а око трећина су жене. Председник Европског парламента, који заседа у Стразбуру, али чији комитети раде у Бриселу је Ханс Герт Потеринг. Интересе држава чланица изражава Савет ЕУ, кад се састану министри, а највише четири пута годишње и шефови држава или влада. Он дели одговорност са Парламентом за усвајање закона и политика, и брине о заједничкој спољној и безбедносној политици. Високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност је Хавијер Солана. Својеврсну "владу ЕУ" чини Европска комисија, са седиштем у Бриселу, на чијем је челу Жозе Мануел Барозо. Она брине о заједничким интересима свих чланица, независно од националних влада, и заступа ЕУ као целину. Сваки од 27 комесара, изабраних у својој земљи, задужен је за по једну област, а све њих опслужује армија од око 24.000 службеника. Врховни суд ЕУ је Суд правде, који брине о једнакој примени и поштовању закона ЕУ у свим њеним чланицама.