Од луле до машине

Српска фабрика стакла у Параћину, највећи српски произвођач амбалажног и трговачког стакла, прославила је у петак сто година рада.

Ова фабрика је, као акционарско друштво, основана давне 1906. године, a. током сто година рада стаклара је променила више домаћих и страних власника, од којих је, према подацима Агенције за приватизацију, последњи постао бугарски "Рубин" а. д.

Параћинска фабрика је никла на згаришту бивше Минхове фабрике вунених тканина. Прва пећ је имала 14 лонаца и била је ручне производње, а за њом је радило 350 запослених. Током година, полако је расла и осавремењивала се. Од производње шупљег и пресованог стакла, прешла је на производњу кристала, ширила је асортиман и побољшавала квалитет, да би 1950. године први пут био уведен погон за аутоматску израду боца и тегли чиме је у производњи стакла избачена лула као неопходна алатка. Фабрика је имала своје успоне и падове, преживела је балканске ратове кад је радила смањеним капацитетом, током Првог светског рата није радила, као ни пред крај Другог. Српска фабрика стакла најбоље је пословала 1934. године, а данас је позната у свету по производњи бојеног кристала који представља и српску робну марку.

Стакло је врста чврсте "течности" и кад је истопљено слично је воску. У ручној изради стакла отопљена маса се обликује дувањем кроз нарочиту дугу узану цев. Дувач може да обликује појединачне комаде у компликоване облике и покретом цеви кроз коју дува прави посуђе или сувенире. Сваки комад овако направљен оригиналан је и уникатан.

Природно стакло познато је још од давнина, посебно Египат, где су нађени бројни предмети од стакла, остаци радионица са калупима и деловима пећи за топљење ове материје, веће количине посуђа за козметичка средства и разни стаклени накит, нарочито огрлице, које су коришћене у робној размени.

Развијену производњу имали су и Феничани, Асирци и Палестинци. Током векова, центар производње стакла премешта се у Рим, а одакле се ова вештина шири, захваљујући провинцијама. Од стакла су израђивани украсни предмети и накит, посуђе за козметику, а у домаћинству оно замењује део посуђа који је раније рађен од керамике и метала.

Падом Римске империје 476. године, центар производње стакла је премештен у Византију, а у 12. веку примат је држала Сирија. У 14. веку најбоље стакло су правили Турци, а затим водећу улогу у производњи стакла преузимају Француска и Енглеска, а од 15. до 17. века на гласу је венецијанско стакло. На овим острвима се и дан-данас на старински и традиционалан начин производи украсно стакло високе уметничке вредности – бојено и сликано стакло за прозоре, за огледала и лустере, накит, разне украсне фигурице. Бројни туристи који посећују Венецију не заборављају да обиђу дуваче стакла на острву Мурано.