Бламажа пакистанске војске

Прво је група од 22 талибана упала у базу пакистанске морнаричке авијације Мехран крај Карачија и убила 12, а ранила 14 пакистанских војника. Ушли су у три хангара и главну зграду базе, уништавајући сву војну опрему која им се нашла на путу. Талибански портпарол одмах је саопштио да је то освета за убиство Осаме бин Ладена и да нападачи базе имају хране, воде и муниције за три дана ратовања.

После свих шокова који су у последње време задесили Пакистан и посебно пакистанске оружане снаге, ово је ипак било превише. Јер, једно су талибанске терористичке акције у подручју Пакистана уз границу с Авганистаном, а сасвим је друго када талибани ударе на војну поморско-ваздухопловну базу крај Карачија.

То практично значи да је цели Пакистан на нишану талибана, да талибани поседују маневарску способност и логистику на целокупној територији ове земље,и да имају и присталице и помагаче свуда. Без обзира на то што је битка у бази Мехран трајала 16 часова и што су припадници елитних јединица пакистанске армије савладали талибане релативно брзо, ово је била бламажа за пакистанске оружане снаге. Талибани су уништили два, од укупно четири, пакистанска морнаричка авиона за извиђање П-3Ц  „орион”, неколико хеликоптера „си кинг” и „алует”, преполовивши тако ефективе морнаричке авијације Пакистана. Армију која броји укупно 617.000 војника напала су 22 талибана у најважнијој бази морнаричке авијације задавши јој психолошко-пропагандни ударац, али и приличну материјалну штету.

Шта показује ова акција талибана? Као прво, талибани се окрећу нападима и на војне циљеве унутар Пакистана, чиме показују и снагу и способност војног организовања, са жељом да буду прихваћени као страна у сукобу. Јер, напасти војну базу и уништавати у њој противничке војнике, авионе и хеликоптере јесте одраз жеље пакистанских талибана да себе представе и као војнике, а не да стално буду третирани као обични терористи.

Напади талибана на војне објекте релативна су новост у Пакистану, учестали су после ликвидације Осаме бин Ладена. Је ли то освета талибана пакистанској армији која је „испоручила” Бин Ладена Американцима, како талибани верују и тврде? Или су ти све учесталији напади на војне објекте, заправо, стратегија талибана да изазову раздор у пакистанском војном естаблишменту, да подстакну нове сукобе између „проамеричких” и „национално свесних” официра? Тај сукоб латентно постоји, посебно у редовима пакистанске војне обавештајне службе ИСИ.

Ако је циљ талибана да Американци изађу из Пакистана, онда се то најбрже постиже понижавањем пакистанске војске. А она је јавно била понижена приликом америчке акције убиства Бин Ладена, када су амерички хеликоптери ушли у ваздушни простор Пакистана, без знања пакистанских власти. Сада је у бази Мехран крај Карачија још једном понижена. Могу ли сви ти догађаји довести и до појаве неког новог пакистанског генерала на политичкој сцени земље, који ће слуђеном народу објавити крај свих конфронтација, крај терористичких експлозија по пијацама и џамијама?

Сасвим могуће. Тим више што је случај базе Мехран најозбиљније упозорење пакистанском војном врху шта се све може догодити ако талибани покушају да уђу у неко складиште где Пакистан чува своје нуклеарно оружје. Ко може да гарантује да талибани то не могу да покушају? Пакистански нуклеарни арсенал највећа је ноћна мора Пентагона, Американци су спремни да зажмуре на оба ока на све друге пакистанске „несташлуке”, али питање чувања пакистанског атомског оружја за Вашингтон је од највишег приоритета.

Ко чува те атомске бомбе и ракете, неки пакистански официри који у души навијају за талибане? Ко контролише те официре, неки официри из ИСИ-ја који опет у души навијају за талибане? Тешко је решити тај проблем за кратко времене, а после Бин Ладена Вашингтон овде мора да наступа врло суптилно. Американци су покушали са одвајањем талибана од Ал Каиде. Мехран показује да то, за сада, није успело.