Ода европском "чуду"

Ангела Меркел је испословала да се велика фешта поводом педесете годишњице чувених Римских уговора, уз учешће свих главара европске фамилије, одржи у њеној кући, Берлину, а не на изворишту Европске уније, у италијанској престоници, што би било логично.
Логика се, међутим, често повлачи пред интересима. Немачка канцеларка је имала јак аргумент у својим рукама – њена земља у овом тренутку председава Унијом – и успешно га је искористила.

Ова жена срећне руке и реске памети, којој су до ступања на канцеларски трон одрицали искуство у спољној политици, укњижила је, тако, још један поен на великој светској сцени. Упрограмиран је нови, у истој равни и већем формату: Меркелова ће у јуну бити домаћин скупу светских лидера из формације Г 8.

Италијанима, дакако, то није сметало да сами организују велико славље, али је улазак у зрело доба Уније обележен документом који, ипак, носи име немачке престонице.

Иако је његова вредност више у симболици, а мање у програмској визији, берлински манифест (саопштење) јесте ода "европском чуду", како је енглески историчар Фредерик Тејлор у електронском издању немачког "Шпигла" означио неспорно успешну интеграциону причу на Старом континенту.

Текст берлинског саопштења је веома сажет (избегнуто је да се спомене све што би за неког од чланова европске фамилије уопште било спорно), лапидаран и срочен узвишеним тоном: ода идеји о Европи "мира и разумевања" која се остварила, о Европи која је "извукла поуке из крвавих сукоба и мучне историје", уједињујући се.

У првом од три (кратка) дела берлинског манифеста високо на застави европске фамилије истакнути су заједнички идеали у чијем је средишту човек, његова права и неприкосновено достојанство, једнакост мушкарца и жене, мир и слобода, демократија и правда, међусобни респект и одговорност, благостање и сигурност, толеранција, правда и солидарност.

У другом делу документа констатује се да Европа стоји пред изазовима и искушењима који се не заустављају на националним границама, а Европска унија је одговор на њих. Само заједно, наглашава се у берлинском саопштењу, на пример, могуће је водити успешну борбу против тероризма и организованог криминала, при чему се Европљани заветују да ће и у борби против таквог противника бранити слободу и грађанска права – индиректно дистанцирање од америчке варијанте и фамозног Гвантанама (што се, дакако, не спомиње), према чему Европљани били, иначе, критични.

У трећем, завршном делу, и више у назнакама, дотакнута је тема која се тиче оних изван (садашње) европске куће: она ће и убудуће држати отворене капије и подстицаће демократију, стабилност и благостање с оне стране њених (Унија) граница. Ништа више. Ништа конкретније.

Само у назнаци депонован је и "потпис" за евентуални будући европски устав: до наредних избора за Европски парламент 2009. требало би да се постигне сагласност о основама на којима ће почивати уједињена Европа, као "наша заједничка будућност".

Ангела Меркел је оживљавање теме о европском уставу, после хируршки реског "не" Француза и Холанђана, и отпору међу још неким чланицама Уније, означила као њен приоритетни задатак у (полугодишњем) председничком мандату. Мораће, очигледно, с тим да још чека. Време измиче, као и, по свему судећи, случају Косова: званични Берлин би, по сваку цену, да се коначни статус српске јужне покрајине дефинише до краја немачког председавања Европском унијом, која би, уместо УН, потом требало да ступи на ужарено косметско тле.