Крај бајке о Косову

И тако полако долазимо до краја приче – потпредседник Владе Србије, министар полиције Ивица Дачић, рекао је, јавно, да је прича о Косову као делу Србије, бајка, и да је време да се, када је о Косову реч, прихвати реалност.

За нас, који живимо на Косову, јако је добро да се то чује. Зато што се, од краја осамдесетих, та бајка углавном обија о наше главе.

Београд је суштину открио након посете господина Борка Стефановића Приштини, када су му ауто гађали стиропором.

Ми, а има нас, у тој бајци, осамдесетак хиљада, не знамо шта је стиропор. Борећи се за опстанак, бранили смо се од мало убојитијих средстава.

А када смо, да бисмо овде преживели, да бисмо решили најсуштинскија питања – од повратка, до школа, болница, инфраструктуре и станова – пре неколико година самоиницијативно, без Београда, почели дијалог са Албанцима, ушли у институције Косова и почели сами да се бавимо својом судбином, Београд нас је прогласио за издајнике.

И зато нам је и драго што се, после свега, испоставља да смо издали, не Србију него нечију бајку.

Ми, драги пријатељи из Србије, овде живимо, и на својој кожи осетимо сваки ваш потез, сваку реченицу и паролу коју изговорите. Размишљам колико ли је пута Србија доносила одлуке без да нас је питала или консултовала, да нам барем каже „Еј људи, имате ли ви људских потреба? Да ли вама треба пут, дом културе, нова болница, позориште, биоскоп?”

Шта бих ја волео или господин Дачић, рецимо, потпуно је неважно, важно је да шта год да радимо у први план коначно ставимо тог Србина или Српкињу са Косова. Да грађанима будемо одговорни, а не само сами себи. Прошле су нама Србима на Косову многе прилике, многе могућности, јер се нисмо усудили да дишемо без Београда, закаснили смо на многе возове, јер смо се плашили реакције Београда. Шта ја имам од тога што изнад свега волим Београд? Тај Београд да би постигао било какав договор са Приштином треба да потроши још 10 година, јер у међувремену мора да консултује свет, па то, знате, одузима времена, а ми нажалост то време немамо. Драгоцен нам је сваки тренутак.

Нама је овде, као што је и Дачић рекао, потребна „тачка на причу”, али никако не она која ће се претворити у три тачке и гадан наставак по нашим главама.

Људи, Срби, на Косову, још су несигурни, још немају тачну представу сопствене будућности, још су спремни да на први знак, поготово из Србије, спакују кофере и беже.

Из нашег угла, прича о подели, или разграничењу, веома је опасна. Та подела поделиће нас, Србе на Косову, заувек. Чак нам се и тај термин „Срби јужно и северно од Ибра” наметнуо.

Господин Дачић је признао Косово. Поменуо је границе, поменуо је реалност, и нама доста олакшао наш основни задатак – да људима објаснимо да ћемо за своју судбину морати да се побринемо сами, без Београда.

Оно што је отежао, верујем нехотице, јесу сами преговори Београда и Приштине, онај њихов део који се, опет, тиче нас који овде живимо.

Јер нама је, на крају, важније да можемо да слободно пређемо границу, где год да буде, и да можемо да добијемо оригинални извод из матичних књига, и да имамо сређен катастар. Да када упалимо ауто престанемо да мислимо које таблице да постављамо. Да смо слободни да кажемо шта мислимо а да не будемо проглашени издајицама.

На Балкану ништа ново. Отварање Пандориних кутија као што је ова подела је наша уска специјалност. Коначно је Србија рекла да пристаје на поделу по принципу „дај шта даш”. И поделила нас на оне верне и на издајнике. Подела толико боли оне из Грачанице, Шилова, Ранилуга, Штрпца и осталих места, да просто то речима не можете описати.

Ипак хвала господине Дачићу, што, хвала богу, не живимо више у бајци. Живимо на Косову, које Србија полако признаје.

*Председник Самосталне либералне странке