Обама и у Европи и код куће

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Председников боравак у иностранству овде је по правилу главни медијски догађај, али европска турнеја Барака Обаме овога пута је у сенци трагедије код куће: катастрофалног торнада, једног од највећих у памћењу, чији је пустошни учинак у граду Џоплину много бољи материјал за ТВ слике од протокола у Бакингемској палати или мини-спектакла у до јуче сасвим непознатом ирском селу.

Обама је зато нашао време да се између два европска ангажмана обрати и домаћој јавности, специјалном поруком солидарности и образлагањем мера које је, на његов захтев, предузела федерална влада да ублажи последице елементарне непогоде. Најавио је такође да ће пострадало подручје посетити практично истог момента кад се у недељу врати кући.

Европска турнеја би и без тога имала домаћи аспект: колико у функцији одржавања трансатлантског савеза, одлазак у Ирску, Британију, Француску и Пољску од почетка је укалкулисан и као део унутрашње политике – да на отварању предизборног маратона за 2012. слике са дочека из европских престоница ојачају Обамин имиџ универзално прихваћеног лидера.

Није занемарљива ни политички на први поглед бесадржајна посета селу из кога је 1850. на пут ка Америци, као 19-годишњак, кренуо његов аскурђел по мајци. Обама је тиме, према рачуници неких стручњака за генеалогију, „тропроцентни” Ирац, што би могло да послужи као нови контрааргумент према онима који на њега гледају само кроз чињеницу да му је отац из Кеније и сматрају да је „прикривени муслиман”.

Што се тиче ипак главног посла, јачања трансатлантских веза, посета Британији је у функцији реафирмације „специјалних односа”, овога пута са новим британским премијером. То „специјалност” пре свега подразумева сличност у спољнополитичким ставовима (Лондон подржава став Вашингтона о границама из 1967, као основи израелско-палестинског помирења), кључно је ипак војно савезништво. Британија је наиме најревноснији члан „коалиције вољних” у Авганистану.

Обама и Камерун су најавили и оснивање заједничког америчко-британског „савета за безбедност”, мада би, гледано из угла циника, можда било боље да размењују искуства о томе како спроводити буџетску штедњу, у чему је Британија засад много успешнија.

У Француској је главни посао учешће на састанку Г-8, али ће Обама свакако имати о чему да разговара и са Николом Саркозијем. То је пре свега операција у Либији, у којој је Француска предводник, док је Америка први пут „на задњем седишту”. Наравно, тешко је замислити да неће поменути случај несуђеног Саркозијевог изазивача на тамошњим председничким изборима – Доминика Строс-Кана.

Пада у очи да на свом шестом путовању у Европу, Обама овог пута не посећује Немачку – из Француске продужава директно за Пољску. По једнима, разлог за то је неучествовање Берлина у либијској акцији, али уверљивије звучи објашњење да је разлог то што ће Ангела Меркел већ 7. јуна бити гост у Вашингтону, где ће примити „Медаљу слободе”, највише овдашње одликовање намењено цивилима, а за њу се припрема и државни банкет у Белој кући.

М. Мишић