Моћ вета

Вето је латинска реч која значи забрану, одбацивање, неприхватање. У Савету безбедности УН право вета подразумева право сваке сталне државе чланице (САД, Енглеска, Кина, Русија и Француска) да спречи доношење неке одлуке (резолуције).

Повеља УН не помиње изричито право вета. Она прописује да се  одлуке о процедуралним питањима у Савету безбедности доносе позитивним изјашњавањем девет од 15 чланица (поред пет сталних, ту је и 10 промењивих чланица; тренутно, то су - Аргентина, Гана, Грчка, Данска, Јапан, Катар, Конго, Перу, Словачка и Танзанија). Међутим, о свим суштинским – мериторним питањима, где пре свега спада одржање мира и безбедности у свету, Повеља захтева да у девет потврдних гласова буду укључени гласови свих сталних чланица.

Принцип одлучивања уз право вета сталних чланица у Савету безбедности УН у супротности је с принципом једнакости суверених држава и принципом ,,једна земља један глас" који важе у Генералној скупштини УН. И само за себе, право на вето је контроверзно. САД и СССР вероватно не би прихватиле стварање УН без права на вето у Савету безбедности. И данас, 60-так година касније, питање вета један је од камена спотицања у покушајима реформе УН. Наиме, садашње сталне чланице Савета безбедности УН пристале би на проширење сталног састава (на тзв. Групу 4: Јапан, Немачку, Индију и Бразил), али не би да нове чланице снабдеју правом вета.

Примена права на вето такође је контроверзна. Иако су иницијатори увођења права вета били Американци, од настанка УН до данас Руси су га знатно више користили – 123 пута, наспрам америчких 82 пута. Због честе употребе права вета током хладног рата, које је често блокирало рад Савета безбедности УН, министар спољних послова бившег СССС-а Андреј Громико добио је чак и надимак Мистер Њет. За разлику од две хладноратовске суперсиле, друге три сталне чланице Савета безбедности користиле су право вета знатно умереније: Велика Британија 32, Француска 18 и Кина 5 пута.

Укупно је до данас ветом заустављено доношење преко 260 одлука Савета безбедности УН. Међутим, у великом броју случајева није се радило о одлукама које су се директно тицале међународног мира и безбедности. У скоро 60 случајева ветом се спречавао пријем нових чланица. Готово редовна активност СССР-а током хладног рата била је примена вета на пријем нових чланица (чак и по више пута, као рецимо у случају Италије, Финске, Аустирје, Јапана, обе Кореје, Кувајта, Вијетнама, Камбоџе...). САД су вето користиле на сличан начин (рецимо у случају чланства Вијетнама), али још чешће су ветом заустављале резолуције којима се осуђивао Израел, Јужна Африка итд. Вето је често коришћен (преко 40 пута) и за спречавање избора генералног секретара УН.

У периодима побољшања односа између САД и СССР (детант), и нарочито по окончању хладног рата, смањио се број уложених вета. У само два наврата после распада СССР-а, Русија је употребила вето: када је блокирала резолуцију о финансирању мировних снага УН на Кипру (1993) и резолуцију којом се осуђују босански Срби због спречавања приступа Бихаћу високом комесару УН за избеглице (1994).

Кина је изузетно користила вето у вези са ситуацијом на Блиском истоку, рецимо. У једном случају је вето уложио Тајван, у време док је заузимао кинеско место у Савету безбедности УН (1946–71). Интересантно је да је Кина 1999. уложила вето поводом обнове мандата мировним снагама УН у Македонији, што се тумачи као кинеска одмазда због македонског признања Тајвана и успостављања дипломатских односа са њим.

Русија и Кина су последњи пут употребиле вето почетком текуће године, поводом ситуације у Mијанмару. Што се тиче Велике Британије, она је око две трећине вета, од укупно 32, усаглашавала са САД, а око једне трећине са Француском. Понекад би све три земље наступале и заједно. Француска је претњу ветом употребила и поводом другог рата САД са Ираком (2003), што се сматра актом најсамосталнијег француског деловања у Савету безбедности.

У случају инвазије САД и савезника (из тзв. коалиције вољних) на Ирак 2003, други пут је заобиђен Савет безбедности због немогућности да сталне чланице постигну сагласност о заједничкој војној акцији на бази резолуције. Први такав случај представљала је, као што је познато, агресија САД на челу НАТО против СР Југославије 1999. године.

Треба нагласити и то да се апстиненција или уздржавање од гласања сталне чланице у Савету безбедности не сматра ветом, на основу прећутног споразума сталних чланица (мада се тај став не би могао бранити строгим тумачењем Повеље УН).