Moć veta

Veto je latinska reč koja znači zabranu, odbacivanje, neprihvatanje. U Savetu bezbednosti UN pravo veta podrazumeva pravo svake stalne države članice (SAD, Engleska, Kina, Rusija i Francuska) da spreči donošenje neke odluke (rezolucije).

Povelja UN ne pominje izričito pravo veta. Ona propisuje da se  odluke o proceduralnim pitanjima u Savetu bezbednosti donose pozitivnim izjašnjavanjem devet od 15 članica (pored pet stalnih, tu je i 10 promenjivih članica; trenutno, to su - Argentina, Gana, Grčka, Danska, Japan, Katar, Kongo, Peru, Slovačka i Tanzanija). Međutim, o svim suštinskim – meritornim pitanjima, gde pre svega spada održanje mira i bezbednosti u svetu, Povelja zahteva da u devet potvrdnih glasova budu uključeni glasovi svih stalnih članica.

Princip odlučivanja uz pravo veta stalnih članica u Savetu bezbednosti UN u suprotnosti je s principom jednakosti suverenih država i principom ,,jedna zemlja jedan glas" koji važe u Generalnoj skupštini UN. I samo za sebe, pravo na veto je kontroverzno. SAD i SSSR verovatno ne bi prihvatile stvaranje UN bez prava na veto u Savetu bezbednosti. I danas, 60-tak godina kasnije, pitanje veta jedan je od kamena spoticanja u pokušajima reforme UN. Naime, sadašnje stalne članice Saveta bezbednosti UN pristale bi na proširenje stalnog sastava (na tzv. Grupu 4: Japan, Nemačku, Indiju i Brazil), ali ne bi da nove članice snabdeju pravom veta.

Primena prava na veto takođe je kontroverzna. Iako su inicijatori uvođenja prava veta bili Amerikanci, od nastanka UN do danas Rusi su ga znatno više koristili – 123 puta, naspram američkih 82 puta. Zbog česte upotrebe prava veta tokom hladnog rata, koje je često blokiralo rad Saveta bezbednosti UN, ministar spoljnih poslova bivšeg SSSS-a Andrej Gromiko dobio je čak i nadimak Mister Njet. Za razliku od dve hladnoratovske supersile, druge tri stalne članice Saveta bezbednosti koristile su pravo veta znatno umerenije: Velika Britanija 32, Francuska 18 i Kina 5 puta.

Ukupno je do danas vetom zaustavljeno donošenje preko 260 odluka Saveta bezbednosti UN. Međutim, u velikom broju slučajeva nije se radilo o odlukama koje su se direktno ticale međunarodnog mira i bezbednosti. U skoro 60 slučajeva vetom se sprečavao prijem novih članica. Gotovo redovna aktivnost SSSR-a tokom hladnog rata bila je primena veta na prijem novih članica (čak i po više puta, kao recimo u slučaju Italije, Finske, Austirje, Japana, obe Koreje, Kuvajta, Vijetnama, Kambodže...). SAD su veto koristile na sličan način (recimo u slučaju članstva Vijetnama), ali još češće su vetom zaustavljale rezolucije kojima se osuđivao Izrael, Južna Afrika itd. Veto je često korišćen (preko 40 puta) i za sprečavanje izbora generalnog sekretara UN.

U periodima poboljšanja odnosa između SAD i SSSR (detant), i naročito po okončanju hladnog rata, smanjio se broj uloženih veta. U samo dva navrata posle raspada SSSR-a, Rusija je upotrebila veto: kada je blokirala rezoluciju o finansiranju mirovnih snaga UN na Kipru (1993) i rezoluciju kojom se osuđuju bosanski Srbi zbog sprečavanja pristupa Bihaću visokom komesaru UN za izbeglice (1994).

Kina je izuzetno koristila veto u vezi sa situacijom na Bliskom istoku, recimo. U jednom slučaju je veto uložio Tajvan, u vreme dok je zauzimao kinesko mesto u Savetu bezbednosti UN (1946–71). Interesantno je da je Kina 1999. uložila veto povodom obnove mandata mirovnim snagama UN u Makedoniji, što se tumači kao kineska odmazda zbog makedonskog priznanja Tajvana i uspostavljanja diplomatskih odnosa sa njim.

Rusija i Kina su poslednji put upotrebile veto početkom tekuće godine, povodom situacije u Mijanmaru. Što se tiče Velike Britanije, ona je oko dve trećine veta, od ukupno 32, usaglašavala sa SAD, a oko jedne trećine sa Francuskom. Ponekad bi sve tri zemlje nastupale i zajedno. Francuska je pretnju vetom upotrebila i povodom drugog rata SAD sa Irakom (2003), što se smatra aktom najsamostalnijeg francuskog delovanja u Savetu bezbednosti.

U slučaju invazije SAD i saveznika (iz tzv. koalicije voljnih) na Irak 2003, drugi put je zaobiđen Savet bezbednosti zbog nemogućnosti da stalne članice postignu saglasnost o zajedničkoj vojnoj akciji na bazi rezolucije. Prvi takav slučaj predstavljala je, kao što je poznato, agresija SAD na čelu NATO protiv SR Jugoslavije 1999. godine.

Treba naglasiti i to da se apstinencija ili uzdržavanje od glasanja stalne članice u Savetu bezbednosti ne smatra vetom, na osnovu prećutnog sporazuma stalnih članica (mada se taj stav ne bi mogao braniti strogim tumačenjem Povelje UN).