Солидарност

Прије двадесет и коју годину, у та мрачна времена из наше колективне повијести, а богме и подсвијести, били су веома живи и учестали церемонијали друштвене солидарности. Свако мало излазило се на референдум, на којем би се већином од деведесет и нешто посто гласова изгласао самодопринос за изградњу зграда у насељу солидарности, за сиротињу и незбринуте, за жртве поплаве, пожара или ко зна које катаклизме. Десетак година се, врло сложно и без гунђања, свакога мјесеца издвајало из личних доходака и пензија, за поправљање штета изазваних земљотресом у Црној Гори (који је тресао на Ускрс, а чини ми се и Васкрс, у јутро, 15. априла 1979). Па онда добровољна издвајања за гладне и жедне, зајмови за неразвијене, специјалне маркице за Црвени крст, за мјесец борбе против рака или туберкулозе... Ко год је у то вријеме био запослен, могао би се сјетити за шта му је све – на добровољној бази – одбијано од плате.

Али хајде, рецимо, да је таква добровољност била изнуђена. Међутим, постојали су и церемонијали друштвене солидарности које је било немогуће изнудити, а који су врло живо дјеловали и спонтано се одвијали, кад год би затребало. Сјећам се, рецимо, посљедње велике рударске несреће за живота СФРЈ, оне у Алексинцу. Било је рано јутро, чини ми се понедјељак, журио сам на воз, и пролазећи тако поред Завода за трансфузиологију, видио сам колону људи, ама било их је барем стотињак, који су од зоре чекали да дају крв за алексиначке рударе. Ако буде затребало, ако њихова крв страдалима може помоћи... Упамтио сам ту слику, сјетио бих је се често у вријеме опсаде Сарајева, док су по граду падале гранате и дневно би знало погинути више цивила, него што је било страдалих алексиначких рудара.

Мислио сам тада о људима који су у оно рано јутро за Алексинац давали крв. Наравно, смисао људске доброте и солидарности је управо у томе што је безусловна и неповратна, па се, претпостављам, нико од тих људи не би покајао што је само неколико година раније даривао крв с мишљу на оне који су данас с друге, непријатељске, стране фронта. Али оно што ме је чинило тужним, и што ми је одмах на ум пало, било је да више никада нећу доживјети то да у рано јутро пролазим покрај сарајевског Завода за трансфузиологију, испред којега чека колона људи да дарује крв за страдале у Србији. То што се Југославија распала, поштено говорећи и није нека невоља. Државе буду па прођу, и никада не трају вјечно, колико год нас којекакви школски патриотизми учили друкчије. Али то што је с Југославијом нестало друштвене солидарности, то је страшна штета и грехота.

Само би наивни могли помислити да ће се сада само промијенити друштвени формати, да ће се наша солидарност напросто реформатирати у складу с новим државним границама и измијењеним идеолошким обрасцима, па да ћемо, ето, бити солидарни само са својом сиротињом и својим рударима. Наравно, није то могло тако бити. У новим временима и у новоме друштву, у условима европских слобода јавне ријечи, политичког изјашњавања и удруживања, те либералног капитализма, нестало је, барем у Хрватској, гдје сад живим, и у Босни и Херцеговини – о којој могу поуздано свједочити, ама баш свих облика спонтане или удешене друштвене солидарности. Људи се једни других напросто више не тичу.

Али зар није национализам, који је замијенио претходно задате обрасце друштвеног заједништва, такођер некаква идеолошка основа за солидарност у временима којекаквих криза и катастрофа? Показало се да није. Из националистичких разлога наш човјек бива солидаран с грбом, заставом и – евентуално – националним вођама и херојима. Из националистичких разлога гинут ће се у ратовима, али неће се, рецимо, даривати крв за припаднике властите нације, када, на примјер, страдају у саобраћајној несрећи. Рањени и сиромашни Хрвати као да престају бити важни. Осим ако их нису ранили припадници непријатељске нације.

Стварно не знам како је у Србији и како је Краљевчанима након земљотреса. Србију углавном видим само на неколико београдских телевизија, које налазим у своме претплатничком пакету, и по тако формираној слици не могу судити. Али некако ми се чини да су више среће у несрећи имали они који су своје земљотресе преживјели у она времена када би телевизијски дневник почињао спомињањем „традиционалне солидарности наших народа и народности, која изађе на видјело увијек када је најгоре”.