Шпански трг

Уживам посматрајући Шпански трг. Не у лепоти оног у Риму. Не! Гледам Мадрид! Лица хиљада младих на Тргу сунца! Данима кампују упркос забрани власти! Зову их огорчени. Они себе називају млади без будућности.

Већ виђено, зар не? Неко ће рећи Тунис, Египат... Они старији: Кијев, Тбилиси... Многима од вас који ово читате забридеће стопала као успомена на шетње и кордоне... Заиграће и срце од сећања на наду, солидарност и акцију.

Овакве грађанске протесте су „старе демократије”, посматрајући их из даљине, назвале обојеним револуцијама. Покровитељски су их одобравале и поздрављале њихов ненасилни принцип. Како ће оне реаговати сада, када се „мирна, обојена револуција” преселила у Мадрид, један од главних градова Европске уније?  

Овде наравно није реч о протесту против диктатора, државне репресије, против не-слободе и недостатка демократије. Није ни протест једне партије против неке друге. Ово је спонтани демократски покрет против постојеће политике и свих политичких елита, биле оне такозвана десница биле оне такозвана левица, које некритички упорно спроводе исти друштвено-економски модел. Резултат те окамењене политике је пре свега растућа друштвена и економска неједнакост у којој се једни безобзирно и безгранично богате а други тону у све већу беду и сиромаштво. Млади на трговима Шпаније протестују не зато што су гладни, јер нису, већ зато што не раде, зато што само преживљавају а не живе!

Време ће показати хоће ли и са каквим успехом ово окупљање хиљада младих прерасти у покрет који ће се укључити у демократске институције власти и покушати да дефинише и у мењајући постојећи систем уведе алтернативу неприкосновеном „капитализму са људским лицем” (како га иронично назива Славој Жижек).

По сличности, за нас овде у Србији „шпански тргови” отварају додатна питања. У Шпанији проценат незапослених је око 25 одсто, а међу младима око 45 одсто ! У Србији су ти проценти још виши – незапосленост око 40 одсто, а међу младима 50 одсто! Они на шпанским трговима одбили су да гласају за било кога са постојећих листа јер су „сви они исти”. Исту формулацију „сви су они исти” чујете сваки дан у сваком помињању избора који нам предстоје овде у Србији. Нећу да гласам јер немам за кога – став је растућег броја будућих апстинената на изборима. Ти разговори се воде по кућама, на послу, у јавном превозу и у кафићима. Не на тргу. За сада.

Вртоглаво расте број оних који више нису само разочарани већ су запрепашћени и згађени понашањем оних који управљају земљом. Уместо да расправљају о новим економским решењима за кризу, о политици запошљавања, краткорочном и дугорочном заустављању и смањењу сиромаштва, храброј и темељној реформи образовања они – сви исти неповратно арче време на расправе о нерешивим (а заправо већ решеним) „историјским питањима (неправдама)” и својим „партијским” а заправо ситним личним интересима. Било да је реч о вруће (хладној) политици према суседима и региону или бестидној расправи о избацивању жена са партијских листа, једини циљ јесте очување постојећег стања а с тим у вези једини резултат јесте, мислим свесно и осмишљено, успоравање процеса интеграције у Европску унију. Они – сви исти као да су глуви на засад само жамор незадовољства и као да потцењују његово сажимање у гласни вапај за редом, за правдом и за радом који доносе наду у сигурнију и срећнију будућност.

Више немам дилему да ли ће се растуће безнађе прелити на улице и тргове. Немам дилему ни око чињенице да незадовољне грађане и грађанке формално неће водити ниједна од постојећих партија. С растућом извесношћу очекујем да ће се група разумних људи, каква несумњиво постоји и у Србији, окупити и предложити политику решавања а не нагомилавања проблема. Први на листи задатака морају бити економски развој и запошљавање а када се они, уз све муке и изазове, буду успешно решавали смањиће се најшири спектар проблема – од комуникације са регионалним окружењем, са Европом и светом, преко одлива памети и знања до броја оних који траже азил по Европи.

Не занемарујем опасност од насиља и насилника који су, изгледа не случајно, у Србији добили легитимитет и политичке заштитнике, али уверен сам да се у протеклој деценији у Србији формирала критична маса оних који знају да имају право не само да прихватају него и да на миран, демократски начин и предлажу програм будуће владе. А он је једноставан – НЕ преживљавању! ДА живљењу!

*Директор Грађанских иницијатива