„Рат вишања” у Риму

Рим – У можда једној од најкарактеристичнијих улица Рима (Вија Панисперна) недавно је представљена изложба графика Анице Радошевић (српске уметнице из Вршца) врло специфичне за вечни град у коме је врло мало галерија посвећено само овој уметничкој техници.

Упадљив апстрактни експресионизам ове уметнице (која по други пут излаже у Риму) обележио је овог пута галерију „Атеље” Љубе Јовичевић и Ане Лазнибат.

Елемент који се први запажа су боје: веселе, донекле агресивне нијансе и контрасти употпуњавају осликавање предмета из свакодневног живота: ножева, виљушака, али пре свега хране као централне метафоре изложбе.

Графика „Знам за стенлеј” (инспирисана називом шљиве која је 1920. године увезена из Америке) на најбољи начин истиче важност паралелног света природе који утиче на наш свакодневни живот. „Моје графике осликавају и свакодневну борбу која се константно дешава упоредо са нашим животима а коју ми не примећујемо. Та борба говори и о храни коју сваки дан конзумирамо.”

„Рат вишања” један је од многобројних примера Аничиног представљања рата међу биљкама и воћем али и метафоре о међуљудским односима. Судар микро и макросвета константно се провлачи на ретроспективној изложби ове војвођанске уметнице. „На мојим графикама користим и органске материје поврћа и воћа које приказујем”.Тако је текстура графике „Торта” постигнута рендањем чоколаде на саму матрицу.

Осим хране, мотивску структуру Аничиних радова представљених у Риму чине и видљиво увеличани предмети: виљушке, ножеви као доказ инспирације уметнице немачким експресионистима (Кафком, Маном). Предмети наизглед врло шаљиви, јарких боја,у суштини не евоцирају нимало веселу причу већ упозорење да морамо бити свеснији али пре свега савеснији према свету у коме живимо,али и природи која нас окружује. И употреба боја на графикама Анице Радошевић произлази из сегмената наше свакодневице где се жута и црвена користе као упозоравајуће боје на саобраћајним знацима. Црвеном бојом на својим графикама Аница,пре свега,опомиње људе да стану и размисле о појединим моментима којису саставни део њених графика.

Носталгија за прошлошћу али и одговорном будућношћу прожимају се посебно кроз графику „Пра освеживач”: дуња у центру графике метафора је носталгичног повратка у неку прошлост која нам пре свега указује на то да нам је можда било добро и када смо освежавали ваздух дуњама које смо данас углавном заборавили.

У увећаним свакодневним предметима препознаје се донекле и техника детурнмaн карактеристична пре свега за дадаисте, футуристе, ситуационисте: коришћење препознатљивих теоријских и концептуалних основа како би се упутила различита и субверзивна порука.

Ако је икако могуће направити паралелизам са субверзивним уметничким правцима,онда је Аницу могуће упоредити и са култур „џемерима” (culture jammers)који нас и данас подсећају да нас глобална конзумерска грозница окружује на сваком ћошку; да је поред свакодневних рутинских радњи неопходно хранити и ту паралелну димензију у којој смо свесни свега што нас окружује, и у којој ћемо се сваким даном помало борити против ове, на први поглед, невидљиве манипулације наше свакодневице.

Марина Лаловић