У царству белоглавог супа

Када је записао речи: „Човек може да посматра природу са циљем да је упозна, како би се одбранио од ње или је искористио у своје сврхе. Тешко ономе ко је посматра са другачијим намерама, мислима и осећањима,” Иво Андрић није мислио на кањон Увца, на три језера која су настала његовим преграђивањем, на дом белоглавог супа, на дивљу, нетакнуту лепоту која све то окружује. Није јер је све то било далеко од очију људи, нарочито далеко од оних који су у вечитом трагању да упознају непознато, да открију неоткривено да га, затим, по могућству, прилагоде жељама и потребама савремених номада. Али, чини ми се да се ни на једно друго место као на ово царство белоглавог супа његове речи не односе на тај најдословнији начин. Од њега се не треба бранити. Овај предео треба упознати да би се у његовој лепоти тражио извор многих других лепота.

Пре око четири деценије, у кањону који је Увац вековима дубио на свом 115 километара дугом пут од Пештера до Лимске долине, изграђена је највиша земљана брана у Европи и тако су формирана три језера: Увачко, Златарско и Радоињско.

Увац је најчуднија река у Србији, дуга, изувијана, између планина и брда Западне Србије, већим делом непозната и неистражена. Река за авантуристе. Река која носи многе тајне. Од извора, испод мистериозног крова Србије – Пештера, ду ушћа у Лим. Њене врлетне литице, биљни и животињски свет, састав земљишта… разлог су који привлачи не само љубитеље природе већ и бројне стручњаке. Спелеолози покушавају да проникну дубље у утробу стрмих речних обала у којима се крије јединствен пећински систем дуг више од шест хиљада метара, са бројним каналима у неколико нивоа, дворанама, сифонима и пећинским украсима. Вертикални улаз у јамски део Ушачке пећине налази се у пределу који се назива Милетин До. Дно јаме је уско а кроз један од два канала стиже се до прелепе Велике дворане. Из ње се стиже у Ледену пећину која се завршава излазом у кањон Увца.

На излазу из Ушачког пећинског система почиње бајколика долина Увца која је, са своја три језера, брдима у међуречју Увца и Вапе и њиховим притокама, стављена под специјални режим заштите и проглашена за Специјални резерват природе. Специјални резерват природе укљештене је између масива планина Златар на југозападу и Јавор на североистоку Србије. Највећим делом припада општини Нова Варош, а мањим општини Сјеница и простире се на око 7.500 хектара површине.

Овај резерват нетакнуте природе у својим недрима одгаја и храни стотине различитих врста животиња и биљака. Јединствену препознатљивост овом подручју даје присуство веома ретке и малобројне врсте лешинара – белоглавог супа који се гнезди у појединим деловима клисуре, на стенама, поткапинама и пећинама изнад воде.

Белоглави суп је по много чему јединствена птица. Једна је од четири врсте лешинара које насељавају Европу и једина са стаништем у Србији. Живи јако дуго, око 50 година. Са распоном крила већим од три метра, када крстари небом изгледа моћно и представља праву атракцију у ваздуху. Због те помало застрашујуће лепоте и начина живота често су га називали и „митском птицом”. Из тога се родило веровање како суп може да предвиди олују, растера облаке, предосети немиле догађаје… И међу средњовековном српском властелом ова чудесна птица имала је своје место. Са две главе може се препознати на грбу Немањића, Мрњавчевића, Лазаревића и Црнојевића, а најбоље очувани грб белоглавог супа налази се на јужном зиду цркве Лазарице у Крушевцу.  

Зато се вожња чамцем кроз меандре реке Увац дуго памти. Бистра вода ове наоко питоме реке, кривуда завојима који више личе на лавиринт из кога нема излаза него на ток реке. Камени зидови клисуре, која је на појединим местима толико уска да се њом једва може проћи чамцем, при дну су блиставо бели, углађени водом, а у висинама црни, прошарани растињем изниклим из камена.

Ипак, оно што ће вас сасвим опчинити, ако, привучени причом о Увцу и белоглавом супу одлучите да обиђете овај крај, јесте његова аутентичност. Овде куће још увек одишу исконском топлином правог сеоског дома, а цивилизација,која се у ове крајеве пробила у мери у којој је то неопходно за удобан одмор, није прекрила аутентичну архаичност обичаја и кухиње, па ћете се овде, осим звезданом небу, лету белоглавог супа, бескрајним видицима или погледу на замршене меандре Увца, дивити и прастарим јелима тешко препознатљивог али свакако неодољивог укуса, ракији од дивље крушке, слатку од шумских јагода…

Све подсећа на почетак чувене приче из детињства сваког одраслог човека: „Тамо негде иза седам гора налази се предео необичне лепоте у коме царује доброта, где су људи вредни и поштени, потоци бистри а густе шуме богате мирисима лековитог биља које лече душу и тело… Ово није та прича. Ово је тај део стварне Србије прекривен оморикама и брезама, са благотворним ваздухом обогаћеним терпентином и озоном, са максималним бројем сунчаних дана у току године… Ово је тај део Србије који треба чувати таквог какав је.