У духу мог народа

У Великој дворани "Сава центра" вечерас у 20.30 сати премијерно ће бити приказан домаћи филм "Гуча", продуцента, сценаристе и редитеља Душана Милића, а већ сутра видеће га публика у Новом Саду, Крушевцу, Крагујевцу, Краљеву, Зрењанину, Суботици...
Милићев редитељски деби, "Јагода у супермаркету", приказан је на близу 50 фестивала, освојио je пет страних награда и један је од наших најпродаванијих филмова у иностранству последњих година.

У "Гучи", првом српском филму који је подржао водећи европски филмски фонд "Еуримаж", Милић слика забрањену љубав Рома и Српкиње Јулијане, чије су породице чланови трубачких оркестара који се такмиче на Сабору трубача у Гучи.

● Убедили сте европске продуценте и "Еуримаж" да инвестирају у наш филм. Очекујете ли да Вам Србија то узврати?

– Поносан сам што сам донео европска средства у Србију, пошто ми не бисмо могли да обезбедимо 1.600.000 евра. Скоро 80 одсто буџета је дошло из Европе. Најзадовољнији ћу бити ако "Гуча" буде гледан филм, и то ће бити моја сатисфакција рада на њему. Филм мора да комуницира са што већим бројем гледалаца, а "Гуча" је такав филм. Захваљујући овом филму уверен сам да ће наредне године на фестивалу у Гучи бити од 50 до 100.000 нових страних туриста.

● У Вашем филму Роми су приказани на неочекиван начин, супротан ономе на који смо навикли у српском филму?

– У "Гучи" Роми припадају истој социјалној класи као и Срби, истог су материјалног стања, чак славе исту славу. Роми живе и на другим просторима, али ми се чини да су са Србима успоставили најблискије односе. Посматрајући Роме у окружењу, видим да је то друга прича од Рома у Србији. Дуго сам био у контакту са њима и стекао утисак да су ромске слободе и права најизраженији и најлибералнији у Србији, што сам и приказао. Као Србин то посматрам као победу духа мог народа.

● У сликама о симболима трубе и шајкаче у Србији играте се и са кичом, којем су Срби склони?

– Гуча је српска манифестација и нераскидиво је повезана са нашим народом. То је труба уз коју се ратовало, умирало, волело, женило, рађало... То је дубоко укорењено у свест српског сељака, као и шајкача као симбол човека који живи од земље. Сви православни народи имају кич обележја у уметности. Кич је код нас незаобилазни део уметности и Србија не може да функционише на сведеном нивоу, на минимализму као Норвешка или Данска. Желео сам да направим романтичан филм, причу која говори о хуманости, али и музички филм, музичку мелодраму, омекшану у стилу.

● Чини се да нисте скривали утицаје многих уметника, па су врло уочљиви омажи?

– Велики сам љубитељ филма, познавалац историје филма и чест гледалац, па отуда и омажи. Ту је омаж Џону Бурману, па Раулу Волшу кога сам волео као клинац и по чијем је филм и назив "Гуче" на енглеском – "Distant Trumpet". Затим, мој јунак Роки подсећа физички на Чарлса Бронсона, а сада ми је жао што му и име нисам дао по овом глумцу, једном од мени омиљених. Ту су и музички омажи: желели смо да филм има призвук америчког вестерна уз који сам одрастао, а труба призвук сетне мексичке маријачи трубе, која има севдах који је Србији близак.