Он воли секс, па шта?

Специјално за „Политику” из Фиренце

Књижевница Кармен Љера Моравија (1953), која је својевремено (1986), када се удала за 45 година старијег писца Алберта Моравију, усталасала пуританске духове (не само) у Италији, пре неколико година (2005) је објавила књигу у стиховима „Гастон” у којој је опевала „јединствену и дубоку љубав” између Гастона и Нине која „усрећује њега, а он њу чини несрећном”. Стихови, у којима се мешају француски и италијански, прича о екстремној љубави главне јунакиње која је „саздана да пружи ужитак Гастону”, кога су многи поистоветили са већ бившим директором Међународног монетарног фонда Домиником Строс-Каном (ДСК), а чије друго име је управо Гастон. Сензационалистичка штампа приписује Моравијиној удовици љубавну аферу са ДСК, која је, претпоставља се, трајала између 2003. и 2005. Списатељица, која се наводно крије иза измишљеног имена Нина, у поменутој књижици открива мало чињеничних референција („Гастон је имао жену, али Нина је била његова права жена”). Признаје, ипак, да би више волела да га никада није срела. Иако Гастон каже да „осећа да ће је много волети, гурајући је уза зид”, он једног дана одлази, одневши са собом страст и „садистичко сексуално задовољство”.

Када је дневник „Коријере дела сера” подсетио на ову хипотетичну љубавну аферу, Кармен Љера у писму упућеном директору листа образложила је да је погрешно користити њену књигу, која је чиста литерарна фикција, у циљу илустровања стварног догађаја. „Гастон нема ништа заједничко са Домиником Строс-Каном кога познајем и виђам годинама. Никада нисам била његова жртва, он није примитиван и насилан човек. Насиље не припада његовој култури, он воли секс, па шта? То ми не личи на деликт, понекад тела изражавају више од речи... Али, не желим да од књижевности правим изузетно трагичан доживљај, поготово зато што литература никог не спасава, па неће ни њега, а ни мене”. Иако, каже, не зна шта се десило у њујоршком хотелу „Софител”, претпоставља да се радило о добровољном сексуалном односу и искључује сексуално насиље. „Не бих желела да Доминик Строс-Кан постане жртвени јарац извесног америчког, антиевропског и антифранцуског пуританизма”, истиче књижевница која је, да подсетимо, недавно јавно осудила проблематичне сексуалне догодовштине које се приписују премијеру Берлусконију.

Делимично захваљујући објављивању овог писма, на страницама „Коријере дела сера” распламсала се полемика о оседелим похотљивцима. Новинарка Мариа Лаура Родота пита се зашто једна интелигентна жена трчи у помоћ човеку оптуженом за силовање. Схватајући личне разлоге још увек лепе Шпањолке за изливе солидарности са Строс-Каном, Родота сматра да она, у ширем смислу, наноси културолошку штету свим женама и мушкарцима, који су жртве сексуалног насиља. „Љера тврди да никада није била жртва француског економисте, док се афричка собарица куне да ју је Строс-Кан силовао”.

Међу многим питањима које афера ДСК поставља, правница и књижевница Ева Кантарела посвећује пажњу мушком моделу који Строс-Кан отеловљује: чврст и јак човек, серијски заводник, освајач за кога чак и секс представља моћ. То је антички модел који има далеке корене у историји и налази преседане у митовима.

Грчки богови, иако бесмртни, нису се разликовали од људских бића, подсећа Кантарела. Када је поглавара Зевса спопала жеља за поседовањем бића женског пола (божанског, људског или полуљудског порекла), за њега нису постојале препреке: своју жудњу задовољавао је не обазирући се на последице и евентуалне опасности. Још мање га је занимало да ли је објекат његове жудње био сагласан или не, као што његове бројне љубавне авантуре показују. Можда отмица млађане Европе, када се Зевс, да би је освојио, претворио у бика, више од осталих епизода (рецимо, оне када се врховни бог претворио у Апола и обљубио нимфу Калисто, или када се, преобразивши се у лабуда, приближио дотад непорочној Леди), подсећа на једну нарочиту врсту завођења, које се, на крају крајева, ипак, завршава обљубом Европе, сматра професорка старогрчког и римског права на универзитету у Милану. Подсећа, затим, да је и понашање старих Римљана било веома слично. Иако запажа да „постоје упечатљиве нити континуитета између ’модела Строс-Кана’ и ове ’вишемиленијумске концепције правог мушкарца’”, Кантарела се нада да су, између 57 одсто Француза, који верују да се у овом случају ради о завери, Францускиње у мањини.

Писац Алесандро Пиперно посматра, с једне стране, „њега”, свемоћног јеврејског сатира, болесног од пријапизма, оптуженог за силовање једне жене, а с друге, „њу”, силовану жену; црну, собарицу, можда заражену СИДОМ, зацртану жртву мушке ароганције, јудејске охолости и некажњивости белих. Сви ти елементи могу да привуку хистеричан радикални фанатизам који, годинама, хара англосаксонским светом. Признаје да га је случај Строс-Кан узнемирио због својих људских и симболичних импликација. Чак и да се докаже његова кривица и утврди да је он серијски силоватељ, „нико ми не може избити из главе да, колико год наводни злочин Строс-Кана био сраман, исти није свесно лажно искоришћен за организовање комедије понижавања чији је циљ био више васпитни него правни”.

Осврнувши се на „неуобичајен” судски третман Строс-Кана, Пиперно подсећа да се контроверзни књижевни критичар Харолд Блум већ годинама жали на офанзиву америчког академског света, коју он назива „школом ресентимана”. Блум сматра да су хуманистичке науке данас у рукама феминисткиња, мултикултуралиста и свих оних који деле универзум на експлоататоре и експлоатисане.

Пиперна, стога, не чуди што је, управо „док се конзумира афера Строс-Кан, у хиљаду пута фриволнијем амбијенту, један други Јеврејин, Филип Рот, постао жртва патетичног оспоравања од стране извесне Кармен Калил, окореле феминисткиње и чланице жирија Мен Букер награде. Калил је грубо протестовала против одлуке да се награда додели писцу као што је Рот, јер је он, по њој, жива увреда за феминистичке идеале”.