Месна заједница Френдшип хајтс

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Где престаје Дистрикт Колумбија, како гласи формално име америчке престонице, а где почиње суседна држава Мериленд, показује само од времена испран камен-међаш, постављен још пре два века, када су геометри изашли на лице места и поставили граничне ознаке за главни град који ће постати познатији по имену које му је дато у част Џорџа Вашингтона, првог председника нове независне нације Запада. Колумбија је иначе некадашње „поетско” име за Америку, у славу њеног проналазача, одавно изашло из моде (мада га носи педесетак овдашњих вароши).

С једне стране тог камена у Авенији Висконсин је Ди-Си, а с друге Мериленд, град Чеви Чејз, округ Монтгомери.

Мало ко обраћа пажњу на то да је, прешавши имагинарну административну линију (граница је само на мапама), доспео под надлежност друге полиције, да сада у самопослугама више не мора да, например, сваку пластичну кесу у самопослузи плаћа пет центи, да су овде казне за недозвољено паркирање или прекорачење брзине различите, као што су различите и униформе и ознаке полиције, да су другачије регистарске таблице и, због мањих такси, јефтинији бензин. Америка је као унија законски много мање хомогенизована од оне европске.

Већ после другог семафора на мерилендској страни Висконсин авеније, с леве стране је невелика четврт од 10 стамбених и 6 пословних вишеспратница која се зове Френдшип хајтс (у преводу, Висови пријатељства).

Та четврт, на простору од само 1,3 квадратна километра, има чак пет авенија (укључујући и две „граничне”), један булевар и две улице. Због висине и величине њених зграда, са укупно 3.189 станова, изгледа као неко острво у окружењу у бујно зеленило уроњених приземних, или највише једноспратних породичних кућа.

Пошто због тога има специфичне потребе, Френдшип хајтс је и посебна самоуправа – нека врста наше месне заједнице – у округу Монтгомери, који иначе има двадесетак општина. Висови пријатељства су наиме „специјални порески дистрикт”.

Шта то значи, у „Вилиџ центру”, његовом седишту, објаснио ми је Џулијен Менсфилд, чија је званична титула менаџер села. „Село” је овде иначе одредница не само за рурално насеље, него и за заједницу мању од „правог” града.

Зграда „Вилиџ центра” је невелико, архитектонски елегантно здање у малом парку с фонтаном, скулптурама, клупама и столовима на којима су угравиране шаховске табле. Унутра је, поред канцеларијског простора, и једна велика дворана за скупове, концерте, а на изборни дан ту се смештају и гласачке кутије.

Као директор, господин Менсфилд, млад професионални менаџер, шефује над 10 запослених и то је цела администрација која брине о селу, које је са 5.000 становника на овако малој површини најгушће насељена административна јединици у целој Америци.

„Специјални порески дистрикт” значи да овом „селу” припада део пореза који на имовину и приходе држави Мериленд плаћају становници Висова пријатељства и они који имају неки бизнис на његовој скромној територији. Плаћају иначе нешто више него други: 4 цента екстра на сваких сто долара редовних обавеза.

Од тога се формира буџет села који за ову годину износи 1,8 милиона долара.

Нешто више од четвртине тих пара одлази на плате запослених и одржавање Центра, а остало на обавезе ове локалне самоуправе према грађанима, које су, због њених посебних прилика, такође специфичне.

Џулијан Менсфилд их набраја: „Одржавамо три парка, зими уклањамо снег, за резиденте одржавамо сталну бесплатну аутобуску линију која све зграде повезује са оближњим шопинг центром и станицом метроа, сваке среде приређујемо концерте, предавања, организујемо путовања...”

Четири пута годишње: за Нову годину, 13. април Дан села, јесењи дан локалне гастрономије и наравно, за главни национални празник, 4. јул, у центру и испред њега се одржавају посебни скупови, нека врста вашара.

Саговорник ми каже да је текући буџет дефицитаран, планирано је да расходи буду већи од прихода, пре свега због мање пореских пара, што је одраз минуле економске кризе. Али пошто се претходних добрих година, нешто уштедело, мањак ће бити допуњен трошењем тих резерви.

Срећа је да прошле зиме није било превише снега, а и што смо све улице пре четири године преасфалтирали, па сада нема великих трошкова за њихово одржавање, објашњава Џулијан Менсфилд.

Његови шефови су седмочлани Сеоски савет који се бира на локалним изборима, уз двогодишњи мандат. Сви чланови те власти су – волонтери. Састају се редовно, сваког другог понедељка у месецу и све те седнице су отворене за житеље.

Све послове из својих надлежности, ово село иначе обавља тако што их поверава спољним извођачима, бираним на тендеру. Која понуда је најбоља, одлучује поменути Сеоски савет, који мора да овери и сваки трошак већи од 5.000 долара.

Френдшип хајтс је једном покушао да буде први у Америци (и пример за угледање), када је у децембру 2000. Сеоски савет донео одлуку о забрани пушења на свим јавним местима његове територије, што је онда био најстрожи антиникотински режим у земљи. Али одржао се само 14 месеци – када је надлежни суд одлучио да је Савет прекорачио своја овлашћења.

„Месне заједнице” попут ове нису иначе ретке у Мериленду: има их и за насеља која додуше заузимају већи простор, али пошто су типична америчка „сабарбија” (предграђа са породичним кућама), имају много мање становника. У једном случају само њих нешто преко 200 – али имају своју самоуправу, с надлежностима да нека животна питања по закону уређују сами, без да им се у то петљају ни локална ни „велика” држава.