Већина даље пакује кофере

Нико у Србији данас поуздано не може да каже колико је младих и талентованих кадрова напустило нашу земљу у последње две деценије, нити држава предузима планске и организоване кораке не би ли спречила таленте да спакују диплому и крену „трбухом за крухом”. Министарство науке јесте донело Националну стратегију научног и технолошког развоја у којој значајно место имају таленти, али је то исто министарство укинуто у последњој реконструкцији владе. Петицију за опстанак овог министарства потписало је више од 5.000 научника, забринутих да ће се и оно мало новца што је ишло на науку сада слити у просветни буџет који се готово у целости троши на плате наставника.

То за последицу има и чињеницу да би сваки пети научник отишао из земље, када би му се пружила прилика. Међу истраживачима млађим од 35 година, у анкети Министарства за науку и технолошки развој чак 39 одсто признало је да би живот наставило у иностранству. Као главне разлоге за одлазак навели су – ниска примања, стамбено питање и лоше услове за рад.

Министар просвете др Жарко Обрадовић такође је недавно потврдио да се одлив мозгова наставља. Најновије истраживање Меркетинг радионице Економског факултета у којем је учествовало 1.300 студената са 27 факултета Београдског универзитета показало је да о одласку из земље након дипломирања сања чак 63 одсто студената.

– Овде је корупција и даље основни проблем. Држава мора да обезбеди више посла, да се људи запошљавају по квалитету, а не преко везе, да онај ко вреди то може и да покаже. Мали је буџет за науку, за то не можете ни тоалет папир да купите. Ево, ови момци са ЕТФ-а што су добили награду за рад на човеколиком роботу, сви су ишли на праксу преко нас и сви кажу да никада не би отишли уколико би имали добре услове за рад – каже Драган Вукићевић, директор националног одбора ИАЕСТЕ за Србију, иначе организације која готово 60 година обавља размену студената техничких и природних наука.

Он овај посао ради већ 35 година и то суочен с великим финансијским проблемима, са малом или никаквом помоћи државе. По његовом мишљењу неопходно је студенте у току студија слати у иностранство, на праксу или да тамо заврше годину. На наше питање зар им управо то неће дати „ветар у леђа”, он одговара – управо супротно, јер ће видети да их тамо нико не чека раширених руку и да им је најлакше овде, где им је природна средина.

Доктор Јасмина Вујић, дугогодишњи професор Универзитета Калифорнија у Берклију, каже да је анкета коју је попунило око 450 студената нашег порекла из САД и Канаде показала да је скоро 70 одсто њих спремно да се врати под одређеним условима, а да нико није спомињао америчке плате.

– Још је већи проценат међу стручњацима нашег порекла који су постигли значајне успехе у каријери. Али не треба очекивати да ће се то и догодити ускоро, докле год се настави политика уништавања домаћег образовања, науке и привреде – каже професорка Вујић, која има једну од најбољих „база” српских младих стручњака у свету.

Професор др Ана Пешикан из Образовног форума каже да је први предуслов за неко озбиљније бављење положајем младих и талентованих људи у Србији – да се промени општи контекст и однос према образовању. По њеном мишљењу, докле год образовање, наука и култура буду декларативни, али не и суштински приоритети земље, све мере које се доносе за „привлачење” младих и образованих биће веома ограниченог домета.

Она подсећа да је, док је била министар науке, са Министарством за дијаспору била разрађена методологија прихватања афирмисаних и неафирмисаних младих стручњака – истраживача из иностранства који желе да се врате,тако дасу моглиодмах да се укључе у постојеће научне пројекте до следећег пројекатског циклуса. То је било једно од добрих парцијалних решења, каже, али централно питање је – требају ли Србији паметни и способни кадрови,а ако требају како да их формирамо.

– Држава мора плански да шаље младе људе на специјализације, стручне обуке, докторске или постдокторске студије у иностранство, посебно за она поља где немамо едукованог кадра, са уговорима да се врате и раде одређено време у Србији, да примене то знање које су стекли. Тиме би они себи обезбедили место које тражи знања и умења која су стекли, а с друге стране би држави помогли у решавању бројних стручних питања и даљем едуковању других људи. То је стари образац који је и Србија неких давних дана примењивала – подсећа др Пешикан.

Др Љубинка Трговчевић Митровић, професорка савремене политичке историје на Факултету политичких наука, која је писала о првом планском школовању српске елите у 19. веку, каже да, за разлику од тог времена, данас млади могу преко разних страних и делимично домаћих фондација да наставе школовање у иностранству и постану будућа елита. Међутим, све је то, као и уписивање на факултет, ствар избора, а не део целовите стратегије развоја земље.

– Постоји научна стратегија, али она није довољна. Потребно је нешто више од парцијалних планова, да неко тачно одреди колико ће нам за десет година бити потребно информатичара или хемичара. Важно је да тачно знамо које ће науке за 15 или 20 година ова земља развијати, који ће нам кадрови бити потребни у наредном периоду, да ли ћемо да инвестирамо у квалитет живота или стално рачунати на то да ћемо водити ратове. Питање на које још није одговорено јесте да ли је за ову земљу важнија војска за коју иде највећи буџет или је важније образовање – каже професорка Трговчевић.

Данас је главна парола „да нам се врате млади”, каже професорка, а при том су наши прописи толико компликовани да само за нострификацију, у најбољем случају, треба шест месеци и још пуно кошта.

Сандра Гуцијан