Većina dalje pakuje kofere

Niko u Srbiji danas pouzdano ne može da kaže koliko je mladih i talentovanih kadrova napustilo našu zemlju u poslednje dve decenije, niti država preduzima planske i organizovane korake ne bi li sprečila talente da spakuju diplomu i krenu „trbuhom za kruhom”. Ministarstvo nauke jeste donelo Nacionalnu strategiju naučnog i tehnološkog razvoja u kojoj značajno mesto imaju talenti, ali je to isto ministarstvo ukinuto u poslednjoj rekonstrukciji vlade. Peticiju za opstanak ovog ministarstva potpisalo je više od 5.000 naučnika, zabrinutih da će se i ono malo novca što je išlo na nauku sada sliti u prosvetni budžet koji se gotovo u celosti troši na plate nastavnika.

To za posledicu ima i činjenicu da bi svaki peti naučnik otišao iz zemlje, kada bi mu se pružila prilika. Među istraživačima mlađim od 35 godina, u anketi Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj čak 39 odsto priznalo je da bi život nastavilo u inostranstvu. Kao glavne razloge za odlazak naveli su – niska primanja, stambeno pitanje i loše uslove za rad.

Ministar prosvete dr Žarko Obradović takođe je nedavno potvrdio da se odliv mozgova nastavlja. Najnovije istraživanje Merketing radionice Ekonomskog fakulteta u kojem je učestvovalo 1.300 studenata sa 27 fakulteta Beogradskog univerziteta pokazalo je da o odlasku iz zemlje nakon diplomiranja sanja čak 63 odsto studenata.

– Ovde je korupcija i dalje osnovni problem. Država mora da obezbedi više posla, da se ljudi zapošljavaju po kvalitetu, a ne preko veze, da onaj ko vredi to može i da pokaže. Mali je budžet za nauku, za to ne možete ni toalet papir da kupite. Evo, ovi momci sa ETF-a što su dobili nagradu za rad na čovekolikom robotu, svi su išli na praksu preko nas i svi kažu da nikada ne bi otišli ukoliko bi imali dobre uslove za rad – kaže Dragan Vukićević, direktor nacionalnog odbora IAESTE za Srbiju, inače organizacije koja gotovo 60 godina obavlja razmenu studenata tehničkih i prirodnih nauka.

On ovaj posao radi već 35 godina i to suočen s velikim finansijskim problemima, sa malom ili nikakvom pomoći države. Po njegovom mišljenju neophodno je studente u toku studija slati u inostranstvo, na praksu ili da tamo završe godinu. Na naše pitanje zar im upravo to neće dati „vetar u leđa”, on odgovara – upravo suprotno, jer će videti da ih tamo niko ne čeka raširenih ruku i da im je najlakše ovde, gde im je prirodna sredina.

Doktor Jasmina Vujić, dugogodišnji profesor Univerziteta Kalifornija u Berkliju, kaže da je anketa koju je popunilo oko 450 studenata našeg porekla iz SAD i Kanade pokazala da je skoro 70 odsto njih spremno da se vrati pod određenim uslovima, a da niko nije spominjao američke plate.

– Još je veći procenat među stručnjacima našeg porekla koji su postigli značajne uspehe u karijeri. Ali ne treba očekivati da će se to i dogoditi uskoro, dokle god se nastavi politika uništavanja domaćeg obrazovanja, nauke i privrede – kaže profesorka Vujić, koja ima jednu od najboljih „baza” srpskih mladih stručnjaka u svetu.

Profesor dr Ana Pešikan iz Obrazovnog foruma kaže da je prvi preduslov za neko ozbiljnije bavljenje položajem mladih i talentovanih ljudi u Srbiji – da se promeni opšti kontekst i odnos prema obrazovanju. Po njenom mišljenju, dokle god obrazovanje, nauka i kultura budu deklarativni, ali ne i suštinski prioriteti zemlje, sve mere koje se donose za „privlačenje” mladih i obrazovanih biće veoma ograničenog dometa.

Ona podseća da je, dok je bila ministar nauke, sa Ministarstvom za dijasporu bila razrađena metodologija prihvatanja afirmisanih i neafirmisanih mladih stručnjaka – istraživača iz inostranstva koji žele da se vrate,tako dasu mogliodmah da se uključe u postojeće naučne projekte do sledećeg projekatskog ciklusa. To je bilo jedno od dobrih parcijalnih rešenja, kaže, ali centralno pitanje je – trebaju li Srbiji pametni i sposobni kadrovi,a ako trebaju kako da ih formiramo.

– Država mora planski da šalje mlade ljude na specijalizacije, stručne obuke, doktorske ili postdoktorske studije u inostranstvo, posebno za ona polja gde nemamo edukovanog kadra, sa ugovorima da se vrate i rade određeno vreme u Srbiji, da primene to znanje koje su stekli. Time bi oni sebi obezbedili mesto koje traži znanja i umenja koja su stekli, a s druge strane bi državi pomogli u rešavanju brojnih stručnih pitanja i daljem edukovanju drugih ljudi. To je stari obrazac koji je i Srbija nekih davnih dana primenjivala – podseća dr Pešikan.

Dr Ljubinka Trgovčević Mitrović, profesorka savremene političke istorije na Fakultetu političkih nauka, koja je pisala o prvom planskom školovanju srpske elite u 19. veku, kaže da, za razliku od tog vremena, danas mladi mogu preko raznih stranih i delimično domaćih fondacija da nastave školovanje u inostranstvu i postanu buduća elita. Međutim, sve je to, kao i upisivanje na fakultet, stvar izbora, a ne deo celovite strategije razvoja zemlje.

– Postoji naučna strategija, ali ona nije dovoljna. Potrebno je nešto više od parcijalnih planova, da neko tačno odredi koliko će nam za deset godina biti potrebno informatičara ili hemičara. Važno je da tačno znamo koje će nauke za 15 ili 20 godina ova zemlja razvijati, koji će nam kadrovi biti potrebni u narednom periodu, da li ćemo da investiramo u kvalitet života ili stalno računati na to da ćemo voditi ratove. Pitanje na koje još nije odgovoreno jeste da li je za ovu zemlju važnija vojska za koju ide najveći budžet ili je važnije obrazovanje – kaže profesorka Trgovčević.

Danas je glavna parola „da nam se vrate mladi”, kaže profesorka, a pri tom su naši propisi toliko komplikovani da samo za nostrifikaciju, u najboljem slučaju, treba šest meseci i još puno košta.

Sandra Gucijan