Представе за децу гурнуте у запећак

Када се каже да нема довољно критике позоришних представа за децу и младе, мисли се углавном на критику у тиражним дневним новинама и електронским медијима. У том смислу, критика позоришних представа за децу и младе једна је од жртава друштва које култура, очигледно, минимално занима. Простор за културу у тиражним медијима је трагично сужен и све више наставља да се сужава, услови рада људи који раде у медијима су прилично бедни. Недостатак позоришне критике за децу је последица те ситуације.

Ана Тасић, позоришни критичар и театролог, овако коментарише разлоге због којих је код нас позоришна, односно књижевна критика сведена на минимум.

– Премало простора за културу у медијима доводи до тога да је могуће пратити скоро само највеће догађаје. То су околности у којима се пише и позоришна критика. То је, мислим, главни разлог изостанка критика представа за децу и младе – објашњава наша саговорница, и додаје:

– Постоје, наравно, и други разлози који утичу на изостанак позоришне критике за децу и младе, али они нису општи, већ појединачни. На пример, знам да поједине колеге не прате уопште репертоаре позоришта за децу, са ставом да су она мање вредна. И тога има, мада, чини ми се, да се та ситуација мења набоље. Ипак, мислим да је важно направити разлику између медија, то јест важно је напоменути да се у другим, мање тиражним, стручним медијима, ипак више простора посвећује театарској продукцији за децу и младе.

У месечним позоришним новинама „Лудус”, примећује Ана Тасић, пише се редовно о представама за децу и младе. И стручни часописи попут „Сцене” и „Театрона” посветили су своје бројеве театру за децу и младе. Дакле, критика представа за децу највише изостаје у високотиражним дневним новинама и електронским медијима, онима који највише зависе од тржишта, односно продаје. А продаја је у вези са атрактивношћу садржаја која генерално тежи да редукује критичку мисао, а да акцентује сензационализам. Да поновим тезу са почетка: критика позоришних представа за децу и младе страда због опште ситуације у друштву, потпуног одсуства системске бриге за позориште.

– Пре десетак година имали смо одличне позоришне критике представа за децу из пера искусног Владе Стаменковића, или, рецимо Феликса Пашића. Писали су и многи други. Када је криза позоришне критике у питању, ту је, по мени, пресудио Иван Меденица који је својевремено био против тога да се пише о представама за децу. Сећам се да смо о том проблему дискутовали на Стеријином позорју у Новом Саду пре много година. Меденица је, по мени, први човек који је прекинуо традицију која је постојала дуги низ година. Лично немам никакав проблем због недостатка позоришних критика представа за децу, нити дилема везаних за поменути проблем. Ја ћу и даље са истом енергијом, маштом и вољом радити представе за децу – каже редитељ Милан Караџић који већ деценијама режира представе за децу, на сцени матичног позоришта „Бошко Буха” у Београду, али и у многим другим театрима.

Драмски писац Жељко Хубач, аутор више награђиваних драмских текстова за децу, својевремено је, док се бавио критиком, редовно писао о представама за најмлађе

– Сматрао сам то својом обавезом, тим пре што ми је у сусрету са представама мајстора луткарства Србољуба Станковића, застајао дах. И данас мислим да је његова поставка „Омера и Мериме” ремек-дело. Крајем прошлог века ствари су се на тренутак помериле, неколико успешних представа је скренуло пажњу критичара, чак су се и селектори Позорја интересовали за ове представе, но то је било кратког даха. Продукција за децу је убрзо изнова гурнута на маргину захваљујући искључивости оних „ауторитета” који су је протумачили као нижи облик уметности, а страшније од њихове заблуде јесте то да су своје предрасуде систематски преносили на млађе колеге. Није их интересовало то што се позориште за децу показало као изузетно витално и радознало у односу на актуелна естетска гибања у Европи... Па, култног Оливера Фрљића су они исти који га сада „откривају” могли да упознају на фестивалу „Позориште звездариште” као аутора сјајне загребачке представе за децу „Близанке”. Велики европски редитељ Александар Морфов је своју естетику изградио на луткарству, о чему поједине колеге нису ништа знале док су са усхићењем гледале на Битефу његову поставку комада „На дну”, каже Хубач, уз коментар да: „Узрок маргинализације треба тражити и у онима који се позориштем за децу баве искључиво из комерцијалних разлога, но то је тема за расправу, а не алиби”.