Вождовачки барон

Нико не зна када се инфилтрирао међу сталне госте кафане „Зеленбор”. Од флашице сурутке није се раздвајао. Доктор му забранио да пије. Али, зато је напајао вождовачке цугере причама о својим познанствима са угледним људима. По причи овог маторца, када би се појавио поред папе на миси у Ватикану, верници би се питали ко је чикица са капицом што стоји поред Коче из „Зеленбора”.

У својим кажама, Коча је друговао са министрима, чуку су му лечили хјустонски, а јетру московски лекари, није возио кола јер му његов пријатељ Марадона још није вратио кључеве, певао је пратеће вокале Шарлу Азнавуру, редиговао Јонескове драме...

– Свашта сам ти ја радио у животу... Да направиш књигу дебљу од „Капитала” и Библије заједно... Видиш како ми коса опала од силних напора! – упирао је прст на своју „фратарску” ћелу. А онда, настави да приповеда како је Моники Белучи посредовао у куповини стана, а са Бекенбауером пикао „на мале голиће”.

– Него, Кочо, знаш ли ти неког у нашој општини? Треба ми веза да укњижим плац за викендицу – покуша да се члан „посаде” за столом „огребе” о силна познанства новог „кормилара”.

– Ма, све ти њих ја тамо познајем, од председника до портира! Ај средићемо нешто... Само, мало ћеш морати да се испрсиш са кинтом – наговестио је.

Месец дана касније, у „Зеленбор” је свратио локални функционер. После неколико пића, „земљопоседник” што хоће да гради викендицу обрати му се за помоћ.

– Господине, Коча вам је то већ сигурно рекао, хтео сам да вас питам да ми помогнете око књижења плаца...

– А који си сад па ти? И који бре Коча?

– Онај матори са ћелом на темену, што стално пије сурутку...

– Аааа, онај што је Погорелићу давао додатне часове клавира – рече буџа.

– Тај!

– Е, баћо мој... Одавно тог преваранта траже плавци. Месецима се лажно представља, заврће људе за огромну лову. Обећа им да ће преко својих пријатеља да им учини ово и оно, па нестане. Препознао га пре неки дан тип којег је ољуштио за фину кинту и пријавио га полицији... Ниси му ваљда и ти дао паре?

– Ма какви... Ни динара...

– Е, добро је!

– ... Али жали боже оних 200 евра...