Ћутање после 15. јула 1995. године

„Политика” је од 29. маја до 7. јуна 2010. године ексклузивно објављивала делове из ратних дневника Ратка Младића. Овде доносимо део текста који се односи на Хашки суд, а објављен је у нашем листу 7. јуна 2010. 

Три дана после уласка у Сребреницу Младић описује, у „роковнику браон боје са натписом ЕИ Пупин” 14. јула 1995. године, састанак на коме су поред њега Слободан Милошевић, председник Србије, Карл Билт и генерал Де ла Прел. Милошевић је „објаснио стање око Сребренице“. Младић набраја шта је све прихваћено на састанку: приступ Међународног Црвеног крста ратној зони, конвоји за снабдевање становништва, ексклузивно право полиције УН да буде у Сребреници и Жепи, да се врате сви који хоће у своја места... То је прихваћено, а Билт је тражио да се „ослободе дечаци- младићи који су одведени у Братунац као и холандски војници, да Сребреница и Жепа буду демилитаризоване”.

Дан касније, 15. јула, у Добановцима се састају Милошевић, Јасуши Акаши, Торнвалд Столтенберг, Карл Билт, генерал Де ла Прел, генерал Смит. Младић има одвојени разговор с двојицом генерала. Француз му каже да је решено ослобађање 48 Холанђана, тражи: „Омогућите потпун приступ МК ЦК (Црвени крст )свим заробљеницима. Да се сретну са свим заробљеницима и да поднесу извештај МЗ (међународна заједница). Да посете з(аробљеничке)/ логоре. Проблем у Сребреници и Жепи помоћ УНХЦР – да донесе храну, ћебад, лекове”.

Генерал Смит каже да ће употребити силу када су нападнуте снаге УН и да „постоје приче о зверствима, покољима и силовањима” у Сребреници и Жепи. „Добро би било да што прије дозволите УНХЦР, МЦК.”

И... то је крај ове бележнице: само девет страна руком писаних, како потврђује потписом генералова супруга Босиљка. Остали роковници имају по 200, 400 страна, овај само – девет. Да ли је остале стране неко (ко?) склонио, уништио или овом приликом није пустио у јавност?

Година 1992.

У дневницима доступним „Политици” Сребреница се први пут помиње 6. јуна 1992. године. Извесни Остојић говори: „Сребреница је празна. Простор између Сребренице и Жепе је 90 % руде боксита. Договорили смо да Сребреницу поделимо попола и да они остану на простору Осмача. Неки Тошић износи други предлог ’иза леђа морамо све очистити, Жепу и Сребреницу’”.

Мирослав Дероњић из Братунца саопштава 20. јуна да „Сребреница је пала после смрти Зекића, прихватили смо ове из Сребренице”. Дероњић наставља: „Стално имамо борбе, имамо око 100 жртава – они нападају са подручја Сребренице... Имамо проблема око с(ела) Коњевић Поља. Пресекли су комуникацију Милићи– Зворник. Не можемо очистити Коњевић Поље”.

На реферисању 22. јуна пуковник Суботић саопштава: „Тврде да у рејону Братунца има око 50.000 муслимана, контролишу потпуно Сребреницу. Моле као хитно предузимање неких мера да се не би изгубио рудник”.

Три дана касније пуковник Живановић тврди: „Главни проблеми леже у Сребреници, који имају пуно школованих официра (Мехић Реџо пук, ...пук Мустафић Мехо). К-да им је у Сребреници, задатак им је да опсервирају село српско, униште га, опљачкају и спале. Сваког нашег заробљеника муче тако што му открију крвну групу и узму крв до смрти. Прате сваку активност, а на сахранама масовно убијају... Туку минобацачима и топовима по левој обали Дрине. Дејствују ка с. Вољевици да би пресекли везу према Србији. Братунац се чврсто организовао према Сребреници... Ако се сломи с. Жединско (турско), Моћевићи и Осмаче Сребреница се може припремити за предају.“

Младић 30. јуна записује сусрет с представницима општине Зворник коме присуствује и „предс. пред. Сребренице – Јакић Миодраг“. Председник Власенице Миленко Станић каже „треба очистити Сребреницу и околину“. Десимир Митровић обавештава: „Од Скелана према Сребреници смо померили фронт према Сребреници. Код Тегара су нам спалили Ратковиће, Полимце, а наши су данас завршили са Тегарима“. Говорио је и поменути председник Јакић о свакодневним нападима муслимана на рудник Сасе, о фабрици сачме у Поточарима, трезору сребра (најмање тона) и злата и упозорава: „Код Сасе је јаловиште, ако би га пробили било би све уништено до Црног мора“. Он наводи и да је муслиман из села Кошаљ по имену Вехбија, син хоџе, „побио више наших људи“.

Очигледно је у лето 1992. било ужасно напето у Сребреници и околини па у председништву на Палама 18. августа 1992. пуковник Димитрије Шибалић из Братунца пита: „Да ли можемо Сребреницу заузети“. Ако је одговор добио, он није записан. „Шта са Сребреницом“, пита пуковник Симић на састанку у Председништву РС с командантима корпуса и члановима Генералштаба 27. септембра 1992. на Палама. Нико није одговорио.

Година 1993.

У „роковник у кожној футроли браон боје“ Младић 12. јануара 1993, у Женеви, бележи говор Силајџића: „Геноцид народа се наставља... Јуче у Сребреници 195 људи умрло од хладноће и глади“.

С генералима Ларсом Ериком Валгреном и Филипом Морионом 9. априла 1993. године Младић разговара у Београду, у вили у Ботићевој улици, а Валгрен каже: „Ако би смо могли решити Сребреницу онда би могли ићи даље... Од мене је СБ (Савет безбедности Ун) тражио да појачам позиције УН у Сребреници... Медицинска ситуација у Сребреници је неприхватљива, да не кажем страшна. Зато смо дошли код Вас јер ми знамо да је тамо пресечен“. Морион је томе додао да у граду има бар 40.000 жена и деце. Младић не пристаје на предлог о демилитаризацији, о чему ће Валгрен да обавести генералног секретара УН, Слободана Милошевића и штампу. Ипак, договорени су прекид ватре у „џепу Сребреница од сутра у 14 часова“ и нови састанак… На конференцији за новинаре постављено је питање: „Да ли значи да ВРС неће ући у Сребреницу“.

На разговору са Шермоном из Црвеног крста, 13. априла у Бијељини, Младић записује да је рекао да је шокиран оним што се догодило у Сребреници: „...Чули смо у вијестима… Преко таквих вести се свашта десило против Ј(угославије) и српског народа“.

Нови разговор је 30. априла, а Шермон каже да су „наши доктори“ учествовали у евакуацији рањеника из Сребренице и тражи да се деца вакцинишу, да дође лекар „наш или муслиман да води клинику“... Младић одговара: „За Сребреницу ћемо решити питање воде, струје, медиц. обезбеђења и вакцинације ако до 15. 05. 93. муслимани испоштују договор о предаји оружја“.

Момчило Крајишник, увек најтврђи у ставовима, 7. маја 1993, каже: „Да пустимо посматраче у Сребреницу, Жепу и Горажде, Бихаћ, Тузлу“, а Морион каже: „На захтев ваше владе ми смо добили нови мандат стварања безбедносних зона: Сребреница, Сарајево, Жепа, Горажде, Тузла, Бихаћ... У оквиру зоне предаја оружја снагама УН. Ако Срби желе да уђу у Сребр. биће им дозвољено“. Истог дана у сусрету с муслиманским снагама Халиловић (Сефер, командант Армије БиХ) за планирано разоружање у Сребреници каже: „Не постоји сила која ће нас разоружати... Сви ћемо изгинути а оружје нећемо предати. Трајаће овај рат предуго“. Морион, међутим, каже да има договоре с пуковником Вукшићем и Насером Орићем и да настављају с розоружавањем унутар линије раздвајања и тражи од Младића да се његове снаге повуку изван домета артиљерије и тенкова.

Морион, 15. маја на аеродрому у Сарајеву, предлаже „проширење демилитаризованог подручја око Сребренице и Жепе“ а генерал Кејз каже да мисли да је све тешко оружје предато и да је проблем с лаким наоружањем јер зараћене стране не верују једна другој. Виктор Андрејев, други човек Унпрофора, каже Младићу: „Он (Морион) је у Сребреници могао довести до катастрофе, али сте ви одлично контролисали ситуацију. Ви сте то сјајно решили... Знају сви да је Морион Сребреницу и Жепу направио вештачким проблемом“.

О Сребреници Младић разговара с генералом Валгреном 12. јуна у Београду. Договор је да се поправи пумпа за воду у Сребреници и да комесар за избеглице може у њу да долази без ограничења и да у конвојима не сме бити новинара и незваничних лица.

Генерал Морион каже Младићу 25. јуна 1993. да у „Сребреници најрадикалнији муслимани желе погоршати ситуацију, да би свет имао грижу савести. Требате избећи жељу за етничким чишћењем тих територија. За свет ће бити неприхватљива евакуација муслиманског становништва“. Он још саветује Младића да омогући избеглима из Коњевића Поља и Церске да се из Сребренице врате својим кућама.

Нове разговоре о Сребреници Младић води с генералом Брикманом 23. јула 1993. у Калиновику: „Проблем Сребренице и Жепе – мој одговор: Само да предају оружје“.

Брикман каже Младићу 6. новембра 1993. да му УН дају да уради доста у Сребреници и да је тражио од њега да поштује примирје као у Сарајеву.

Пуковник Толимир 27. новембра каже да „Унпрофор све више врши извиђање наших простора... Желе појачати снаге у Жепи, Сребреници и Горажду“, а 15. децембра генерал Брикман објашњава какве ће снаге доћи у Сребреницу (две чете) да чувају примирје. Дан касније Младић уписује: „У Сребреници груписана 3 муслиманска батаљона. Врши се насилно извиђање Коњевића Поља“.

Година 1994.

После овог податка изгледа чудно када Никола Кољевић 12. јануара 1994. каже на састанку на Палама: „Муратовић ми је рекао: ’У нама сазрева уверење да нама Сребреница и Жепа нису стратешки важне’“. Младић пита: „Шта конкретно за Сребреницу“.

Одговор стиже од Радована Караџића на Палама 14. јануара 1994. године: „До 18. јануара да дозволимо замену у Сребреници 1:1“.

Четири дана касније Младићу свакако прија мишљење његовог „омиљеног саветника“ Виктора Андрејева, другог човека Унпрофора, који му на Јахорини каже: „Ситуација у Сребреници је исисана из прста, а око Тузле види се амерички интерес“. Али, свакако му није било мило да чује: „Ваша војска губи позиције, немате пешадије, они рачунају да ви не можете извести озбиљну оф(анзиву). Муслимани рачунају да су зиму пребродили. Сада је централно питање Тузла и Сребреница“.

Истога дана Брикман каже Младићу да ће у Сребреницу доћи Холанђани с наоружањем не већег калибра од 20 милиметара и да су то пред камерама већ објаснили он, Караџић и Акаши.

С тог састанка неразумљив је запис о инциденту с летом Младићевог хеликоптера на који је можда пуцано у близини Сребренице. Брикман обећава истрагу и каже да разуме зашто Младић није дошао на састанак с генералом Делићем (Расим, ратни командант Армије БиХ).

Два дана касније, 20. јануара, Брикман и генерал Кот опет с Младићем разговарају о датуму доласка у Сребреницу Холанђана који треба да замене Канађане. Младић не бележи да је ишта одговорио иако је нешто морао рећи, а могуће је да је мислио исто што је 24. јануара изговорио генерал Манојло Миловановић: „Морамо ићи на што веће сабијање турака у енклаве“. Али, исто тако, Младић не наводи било какву своју реакцију када му 30. јануара генерал Роуз каже: „Сребреница– Тузла... Народ у Њујорку мисли да Ви блокирате конвоје и снаге УН, што није тачно“.

Руководство РС на Палама 15. фебруара 1994. разговара о могућности ваздушних удара НАТО снага. Младић бележи своје питање: „Били било добро да М(услиманима) понудимо прекид по моделу Сребренице и Жепе?“.

Одајући признање војсци РС за успешно изведену акцију „Звијезда“, Ратко Младић, под датумом 23. 04. 94, на састанку Врховне команде каже да „Турци ... не представљају већу нити организовану војну снагу у енклавама Горажде, Жепа и Сребреница чије неутралисање у наредном периоду морамо реализовати политичким, економско- државним и по потреби војно- полицијским мерама“.

У истом „роковнику са натписом НИС“, под датумом 1. јул 1994, пуковник Вићић саопштава да „бригада држи фронт ка Сребреници, потпуковник Огњеновић каже: ’У енклави Сребреница непријатељ има три бригаде (око 10.000 војно способних)’, потпуковник Тубић тврди: ’Могли смо нанети знатне губитке муслиманима у Сребреници али нам је речено да то не радимо?’, пуковник Вукота: ’Турци су доживели слом раздвајањем Сребренице од Жепе’“.

Из дневника не дознајемо шта се дешавало од јула до 22. децембра када следи нови запис са „састанка код Караџића“ где Младић записује да је Црвени крст тражио „да им у Сребреницу омогућимо улазак“, а Крајишник да се Црвени крст бави само разменом ратних заробљеника.