Три категорије протеста глађу

Неки поступају по шихтама. Други почну па после дан-два одустану. Трећи кажу да ће наставити до смрти.

Штрајк глађу је протест на који се одлучују људи од заточених иранских филмаџија преко азербејџанских новинара до руских мајки. Али, ови штрајкови појављују се у много више појавних облика него што би неко могао да очекује.

Група азербејџанских новинара недавно је одржала једнодневни „симболични штрајк глађу“ у Бакуу у покушају да привуче пажњу на апеле затворене колегинице Ејнуле Фатулајев.

Ганимат Захид, уредник независног дневника „Азадлик“, каже Радију слободна Европа да је свестан да тако кратак штрајк није довољан да Фатулајеву ослободи, али да он и његове колеге протест виде као начин да привуку пажњу на њен случај.

Група од 20 новинара је 21. април провела штрајкујући у својим редакцијама. Захид каже да се придржавао сва 24 сата и да претпоставља да су се тако понашали и други.
У протесту су им се придружили људи који су се окупили пред амбасадама Азербејџана у Лондону и Паризу.

„Био је то симболичан гест подршке. Свесни смо да једнодневним штрајком нећемо добити резултат. Уколико се штрајк глађу са политичким захтевима продужи на 10–15 дана онда може да привуче пажњу јавности“, каже Захид.
Он истовремено подсећа да ни штрајк од 17 дана 2006, одржан како би се власти спречиле да преузму његову редакцију, није успео. Штрајк се прекинуо када је Захид пао у кому, а власти су ипак узеле његов пословни простор и преселиле „Азадлик“ у другу зграду.
Најпознатији штрајкови глађу укључују онај затвореног припадника Ирске републиканске армије Бобија Сендса који је, заједно са девет других затвореника, 1981. штрајковао 66 дана, све до смрти.

Махатма Ганди, америчке сифражеткиње или политички заточеници у Турској штрајковали су глађу осамдесетих година прошлог века, а недавно се, како би указао на своју судбину, на дуг штрајк одлучио један затворени кубански дисидент.
Таквих дугих штрајкова све је мање јер се у покушају да изборе неке промене све више људи опредељује за мање интензивна гладовања, процењује Ернан Рејес, експерт за штрајкове глађу, који на питању здравља затвореника ради у Међународном комитету Црвеног крста.

Рејес, који сада борави у Кини, каже да је основна разлика између оних који штрајкују глађу и оних који одбијају да узму храну у томе што ови први глад користе као последње средство најављујући да су за своју ствар спремни да иду до краја.
Они који одбијају да узму храну, с друге стране, крећу се у категорији од затвореника који дан, два одбијају да узимају храну јер су љути због нечег тривијалног, попут промене ћелије, до оних који могу недељама да гладују али од почетка нису спремни да ризикују дугорочне штете по сопствено здравље.

„Ови који одбијају храну немају ни најмању намеру да се повреде. Они прескоче неколико оброка, могу да се не хране читаву недељу, али прави циљ им је да од себе направе мученика, створе што је могуће већу гужву, извуку људе да галаме“, каже Рејес. „Немају никакву намеру да иду путем Бобија Сендса.“

Коначно, постоји и категорија симболичног, ротационог гладовања, за које Рејес каже да је у порасту јер су људи увидели да за своју ствар могу да привуку пажњу јавности уз минимално жртвовање.
„Имамо стотине таквих случајева. Прескочим доручак, ти прескочиш ручак, ваш колега прескочи... То су преваре, то нису штрајкови глађу“, каже Рејес.
Неких 36.000 Американаца одазвало се прошлог месеца позиву бившег амбасадора Тонија Хала и музичара Мобија и одржало ланчани „пост“ од 28 дана у знак протеста због буџетских кресања које су предложили републиканци.

Док Хал заиста није јео 28 дана – иако је пио ђус са водом – осталих 28.000 имало је три опције: могли су да се моле за оне који би били угрожени буџетским стезањем, могли су да потрошњу хране сведу на два долара дневно или да гладују тако што би сваког дана прескочили један оброк, уздржавали се од праве хране једном недељно или живели само на течности.
Много очајнијима прави штрајк глађу и даље је последње решење па, повремено, успеју да остваре своје циљеве. Хиљаде заточеника по затворима широм Киргизије почело је штрајк глађу 25. марта, а после пет дана стигли су представници владе и невладиних организација и предложили реформе.

Супруга заточеног иранског филмског редитеља и писца Мохамада Нуризада саопштила је РСЕ да њен муж штрајкује глађу дуже од 40 дана протестујући против тужилаца и судија који игноришу његове жалбе да га истражитељи нападају а судија вербално вређа његову породицу.

Супруга, Фатима Малеки, каже да власти нису реаговале и да је забринута за мужевљево здравље јер је и пре штрајка имао проблема са бубрезима, кожом и зубима.

„Нажалост, нема реакција. Није било позива, ништа“, каже Фатима Малеки.