Када је Динкић у партократији препознао зло

Прихватам делимичну одговорност, јер сам био у владама када је систем партократије успостављан у јавним предузећима, каже лидер Уједињених региона Србије и Г 17 плус Млађан Динкић за „Политику” и у своју одбрану додаје: „Али се томе често нисам повиновао”.

Неки неће лако поверовати у искреност оваквог „посипања пепелом” после практично десетогодишњег учешћа Г 17 плус у владајућим структурама на свим нивоима. Али Динкић каже да зна да је било време да се са праксом постављења партијских кадрова на чело јавних предузећа прекине раније: „Боље икад него никад, мени је тога доста, а надам се да је и другим политичарима доста и да ћемо заједно то успети и да учинимо”.

Пошто је на конвенцији УРС-а у недељу као највеће две грешке у протеклих двадесет година навео централизам и партократију, Динкић у изјави за „Политику” објашњава да се и раније залагао за избор директора јавних предузећа конкурсом, али да није имао подршку за то. Против су, тврди он, увек биле „оне веће и јаче странке, које мисле да од тога зависи њихова политичка моћ”.

„Што је пристао да учествује у таквом систему десет година”, коментарише економиста Мирослав Прокопијевић последњи Динкићев иступ. „И не намерава да из њега изађе јер скупља поново гласове да у њему учествује. А да је неискрен види се по томе како је његова партија централизована. То је буквално као и у случају свих других – партија, то сам ја. Према томе, то је неозбиљно”, оцењује Прокопијевић.

Социолог Милан Николић сматра да је Динкић у овом часу „доста очајан”, јер му последња истраживања, све са УРС-ом, дају око три одсто. Стога, према речима Николића, већина његових иницијатива и идеја стиже баш из тог очајања, у жељи да у последњи час нешто испослује.

Не желећи да коментарише конкретну Динкићеву изјаву, бивши премијер Србије Зоран Живковић каже да би волео да се сети имена неког директора „било чега важнијег у држави”, а да тај није у страначком дресу. Питање је, додаје он, да ли се у предузећима, осим у приватним, било ко запошљава без партијске књижице. Што и није чудно ако узмемо у обзир да је, како истиче, у Србији партократија на делу од 1945. године, са изузетком два кратка периода – непосредно пре и нешто после Титове смрти и период владе Зорана Ђинђића и Зорана Живковића од јануара 2001. до краја 2003.

Наводећи да је у тој влади с почетка двехиљадитих година било неколико министара који нису били чланови странака (а неки се ни касније нису учланили нигде) Живковић додаје и да у то време директори Јата, ПТТ-а, ЕПС-а, НИС-а нису били партијски кадрови, него менаџери. „ДС у то време није инсистирао на томе, посебно када смо били у прилици да ангажујемо признатог стручњака. После тога се вратила стара пракса и људи се већ седам-осам година учлањују у странке не због идеологије него због остваривања неког циља – било да се запосле као чувари у Црној Трави било да постану директори неког јавног предузећа у Београду”, казао је Живковић и оценио да су за партократију криви сви они који су учествовали у власти, пре свега у извршној, у временима када је партократија цветала.

Говорећи о досадашњој позицији Г 17 плус Млађан Динкић је истакао да „не може само једна странка да се бори против партократије у јавним предузећима, морају сви истовремено да буду за то”. Лидер УРС-а је казао да се у највећем броју случајева није повиновао постављењу „страначких” директора: „Ево, на пример, директор Комерцијалне банке, кога смо ми предложили је нестраначка личност и то је данас најбоља банка у Србији, или директор Поште у бившем мандату. Дакле, често смо постављали нестраначке личности, али систем не ваља”.

Милан Николић оцењује да је Динкић ову тему добро изабрао – у Србији постоји партократија и после корупције и организованог криминала то је једно од највећих зала.

„Г 17 плус је у томе, међутим, здушно учествовао. Чак је у једном периоду, као део коалиције ЗЕС-а, сам имао подршку од око два одсто, а држао је у власти, кроз разне одборе и директно, министарски, чак између 10 и 15 одсто. То је прави пример партократије или партије као интересног предузећа – да неки људи без много труда, представљајући се као политички представници народа, дођу на власт и задовоље своје материјалне и друге интересе”, наводи Николић.

Ако његово залагање за департизацију и није потпуно искрено, може ли из тога нешто добро да произађе? Прокопијевић не верује у то: „Ко је искрено за то, он прво своју странку направи да не буде таква. И не учествује у нечему са онима који раде тако”.

Б. Баковић     М. Чекеревац

----------------------------------------------------------------

УРС предао петицију за децентрализацију

Уједињени региони Србије предали су јуче српском парламенту петицију „оверену” потписима 515.792 грађанина Србије, који подржавају њихову иницијативу за децентрализацију и пет предлога закона, који би омогућили њену реализацију. Лидер УРС-а Млађан Динкић очекује да се о предложеним актима расправља у јуну, „ако не на првој седници, онда на наредној”. Динкић је новинарима рекао да ови закони омогућавају суштинску децентрализацију, а њу „подржава већи број грађана и од броја који подржава улазак у ЕУ”.

Једини начин да се УРС-ови закони нађу на јунском ванредном заседању био би да сазивање заседања затражи влада или 84 посланика. Посланичка група УРС-а има 24 посланика, што није довољно за сазивање седнице. Динкић није најавио ни да ће УРС прикупити потписе посланика да би затражили ванредно заседање на коме би се расправљало о законима. Одговарајући на питање има ли подршку коалиционих партнера Динкић је казао да је разговарао са коалиционим партнерима и „иницијатива има подршку, подржало је чак 15 градоначелника других странака”.

У владајућој коалицији кажу да је идеја о децентрализацији добра, али се, као и раније, не изјашњавају конкретно о Динкићевим предлозима. Јелена Триван, потпредседник ДС-а, подсећа за „Политику” да је њена странка за истинску децентрализацију и истиче да ће „ДС подржати свако јачање локалне самоуправе, као и сваку праведну финансијску расподелу, али оно о чему треба разговарати јесте колико све те лепе жеље које странке предлажу имају основа у реалности и у могућностима буџета”.

Мома Чолаковић (ПУПС) каже, за наш лист, да влада припрема исте законе које је УРС предао, па ће, истиче, ПУПС подржати владине законе. Чолаковић каже да није добро што се иде одвојено и додаје „ако су УРС-ова решења иста као владина, онда је нормално да се то споји, па да идемо заједно, као што треба да иде владајућа коалиција”. И у СПС-у кажу слично.

С обзиром на то да је УРС раније најављивао да њихови посланици неће учествовати у гласању, ако се закони које предају не нађу на дневном реду парламента, питали смо шта ће се десити ако не добију подршку коалиционих партнера. Динкић нам је на то одговорио да ће, „посланици УРС-а, све док наши закони не дођу на дневни ред, учествовати само у расправама о законима из европске агенде, други закони нису приоритет и ми о њима нећемо расправљати, нити ћемо у томе да учествујемо”. Динкић, ипак, верује да његови „коалициони партнери имају довољно времена да их проуче и да их ставе на дневни ред ванредног заседања, ако не на прву, онда на наредну седницу”.

Предаји петиције присуствовао је и посланик и заменик председника УРС-а и градоначелник Крагујевца Верољуб Стевановић. Он је рекао да нису тачне оцене које су се могле чути у јавности да би усвајањем ових закона локалне самоуправе морале да намећу нове обавезе.

М. Ч.