НЕ УБИЈАЈТЕ ГЛАСОНОШУ

Следећи за америчким изборима, човек је тешко могао остати равнодушан пред примером моћне самозаштитне интервенције америчког поретка, алармираног сигналом угрожености интереса земље једном, макар и најелоквентније брањеном политиком. Тим пре што је реч о ("ирачкој") политици шефа државе. У уторак у ноћ су збрајани и саопштавани гласови. У среду – председник Буш се појавио пред штампом, да би, почевши честитањем политичким ривалима на победи, већ саопштио о корацима у правцу евентуалне "исправке".

Исходом избора за Конгрес и делимично Сенат, шефу САД је дато на знање да је, после три године кретања у једном правцу, на линији преко које даље не може преступити.

Разлог је прост. Још једним кораком у истом правцу могао би почети један пораз, а победа или пораз земље нису лична или политичка ствар само једног шефа државе. Другим речима – може се политички угрувати Буш. Могу се заједно угрувати и Буш и Републиканска партија. Али устројство система неће допустити да се с председником и његовом партијом угрува и Америка. "Упалиће се лампица", и ступиће у дејство машина америчке демократије. "Загрмиће" гласом народа.

Следећи за догађајима и судбином Буша, председник Русије Путин имао би разлога да се осети "осуђеним" на теже "услове рада", с обзиром да функционише у систему без упозоравајуће "лампице".

Путин цени "глас народа", али без парламента неприкосновеног колико и шеф државе, председник тај глас не може чути. Функција шефа Кремља није унутар механизма унутрашњих међусобних условљености... и контроле, у каквом функционише председник САД.

Дијалог Путина с народом, недавно посредством телевизије, није то што и одобравање или борба с парламентом. Користан је, али "изображава слику". Не могу се сви у маси докопати микрофона.

Буш и Америка могу се осећати узајамно осигураним. Путин и Русија, не. Сметња су неограничена овлашћења руског председника, којима се личност у Кремљу смешта у ситуацију, у којој је сама себи и путоказ и коректор. То значи земља до краја дели судбину његових одлука. Нема "кориговања трајекторије".

Руски устав кројен је по мери Јељцина. Међутим, није било иницијативе ни да буде мењан – ако се не рачуна предлог поданичких депутата да се закон земље измени, уколико би Путин, можда, пожелео да има још један мандат.

Срећом, Путин је одбио да прекрши устав. Иницијатива је, како је предусретљиво понуђена, тако исто и повучена. Готово. Рекао је шеф.

Лењин у маузолеју, црвена застава над Кремљом, на Лубјанки биста Ђержинског. Сви симболи на броју, значи стање у СССР стабилно, пише на једном месту Ричард Лури, аутор књига о Стаљину и Сахарову.

Равна, мртва вода непомућеног историјског тока, који се опасно ломи на каскадама неслућених преокрета – ратом, револуцијом, хладним ратом, распадом. И увек неки нови почетак с нагорелих темеља.

Може ли се једном скренути из фатализма непомућеног кретања политичких мртваја према каскадама? На пример, у динамику креативног еволутивног развоја?

Неприкосновеност председника излаже Путина притиску сопственог сазнања да је земља предодређена да дели судбину његових инокосних одлука. Систем је лишен "аутомата" за благовремено узбуњивање. Свест о томе, јасно је, чини се, изражена речима шефа Кремља, да Русија треба да буде "слободно друштво, слободног народа". И да, у том смислу, "развој Русије у слободну, демократску државу" мора бити "главни политички и идеолошки задатак".

Путинова дилема је, може бити – с ког краја почети, у друштву подстицаном на идолопоклонство "власти цара"? Па, можда баш другачијим ослушкивањем "гласа народа".

Бушов рат у Ираку остаће под печатом призора садизма и мучења у логору Абу Греиб. Цели свет је видео снимке из Гвантанама. Ко је, међутим, прикупио и одаслао тај доказни материјал о једној политици владе? Америчка штампа. Штампа – у својој светој, уставом заштићеној, мисији служења праву јавности "да зна".