Има ли компромиса

Овде у постизборном Вашингтону људи готово да играју на улицама. Многи – са моје стране политичког спектра – славе што је "промена режима" коначно погодила где треба.
Демократска партија – уз помоћ и републиканских и независних бирача који су одступили од партијске линије – преузела је контролу у Kонгресу, мада тесном већином.
У оквиру ових темељних политичких промена и осуде председника, Америка ће добити и прву жену на месту шефа парламента уколико, како се очекује, Ненси Пелоси буде подржана на првом окупљању новог конгреса у јануару 2007.

Пелоси, конгресмен демократског левог центра из Сан Франсиска, која потиче из породице угледних политичара из Мериленда, већ је оцрњена у конзервативним круговима. То је због тога што ће, уколико буде прихваћена, Пелосијева постати прва жена која би по аутоматизму дошла на место председника у случају да и председник Буш и Дик Чејни буду смењени импичментом или буду на други начин процењени неспособним за функцију.

Жена за кормилом институције која представља једну од главних полуга власти можда не делује као важна ствар у Србији – где су жене на челу министарстава здравља или образовања, националне банке и многих других институција уобичајена појава. Али овде, у земљи назадној у погледу једнакости полова као што је наша, успех Пелосијеве је велика ствар. За разлику од Велике Британије, Индије, Израела, Немачке и других земаља, жена се никада није ни кандидовала, а камоли заузимала место председника САД. Зато много тога зависи од тога колико ће добро Пелосијева управљати.

Уколико својим законодавним жезлом буде махала мудро и промишљено, бирачима – и женским и мушким – биће много пријемчивија идеја о жени на месту шефа државе, која има нуклеарне шифре у својој ташни и свом "блекберију".  Уколико Пелосијева не буде остварила компромис са својим републиканским колегама и конзервативнијим новоизабраним демократама, нанеће штету својој земљи, свету и – свом полу.

Овде у Америци – за разлику од Србије – компромис НИЈЕ прљава реч (ни као реч ни као политичко дело). Уколико демократе желе резултате на основу којих ће кренути у председничке изборе 2008, морају да се понашају као одрасли људи. Бирачи су до гуше сити посланика који се гложе и свађају. Баш као и Срби, бирачи у САД су уморни од ситуација без излаза. Зато Конгрес под контролом демократа мора да утврди остварљив унутрашњи и спољнополитички план деловања. И да буде спреман на компромисе.

Овај НОВИ, двостраначки,  компромисни Конгрес, који ће положити заклетву у јануару, зарекао се, такође, да ће очистити Конгрес. Покушаће да усвоји строжи, нови етички закон (који ће демократе брзо занемарити уколико их бирачи не буду позивали на одговорност), да ублажи утицај лобиста и пооштри законе о финансирању кампање, који данас "загађују" изборе на сваком нивоу. Један од дугогодишњих пријатеља Србије у Конгресу, Курт Велдон из Пенсилваније, претрпео је стравичан пораз пошто је оптужен да је новац који је добијао од браће Карић пребацивао на банковне рачуне своје жене и ћерке. Велдон је био у Конгресу од 1987. и један је од неколико конгресмена које су бирачи избацили у овогодишњој антикорупцијској чистки.

Али шта овај изборни ударац нанет председнику Бушу и његовим питбуловима спољне политике значи за Србију? Шта ће овај политички земљотрес у Америци значити за дипломатске односе између наше две земље? Или за дебату о статусу Косова?

НЕ МНОГО, бојим се. 

Неизвесно је да ли ће Србија имати много користи од новог политичког прегруписавања у Америци. Можда је најбоље чему Србија може да се нада то да ће ова нова конгресна ера донети "блажу, финију", вишестрану спољну политику.

Буш и његова чета у Стејт департменту можда осећају да су их бирачи казнили и помало обуздали. У ствари, ако имају политичке разборитости, нудиће Европљанима и Србима више "шаргарепа", а махаће мало мање арогантним, мање убитачним "штапом" у виду паметне бомбе. Можда би им користило да се сете савета Тедија Рузвелта: "Говори тихо и носи велики штап."

У преводу, ово значи да ће дипломате и сви у балканском сектору Стејт департмента можда схватити поруку да треба да воде много помирљивију политику. Дакле, мање застрашивања, а више дипломатског ангажовања, било да је реч о Северној Кореји, Блиском истоку или Србији.

Ова промена ће највероватније започети у Ираку, док понижена Америка настоји да пронађе компромис, да можемо да се извучемо како треба током неколико година – да не морамо да летимо с крова амбасаде као 1975. у Вијетнаму. Ова нова визија глобалне политике можда ће се проширити на Србију. Али не очекујте чуда. Доћи ће нови амбасадор у УН који би с правом могао да закључи да би давање безусловне независности Косову представљало опасан преседан. То можда објашњава недавну одлуку у Женеви да се све одлуке о коначном статусу Косова одложе за после избора у Србији у јануару 2007.

Другачије деловање представљало би, практично, миропомазање српског еквивалента Жан Мари ле Пена, вође француског Националног фронта.

Чак и поражени председник зна да је мирољубива, у будућност загледана Србија окосница стабилног, просперитетног балканског региона, способног да се даље развија.

Новинарка из Вашингтона која велики део времена проводи на Балкану