Изађи на улицу и снимај филм

На књижевној вечери у 19. веку Чарлс Дикенс читао је свој необјављен рукопис, и у зависности од реакција публике, њиховог зевања или пажљивог слушања, мењао и усклађивао садржај свог будућег романа. Ни тада, дакле, није вредело само седети у својој соби и имати идеју, она је морала да се испроба пре коначне објаве, да дође до публике, и да се аутору врати. Слично треба радити и данас, будући да је редитељима најтеже да пронађу циљну групу, и остваре континуитет, сматра редитељ Рајко Радовић који је недавно одржао циклус предавања о филму у Коларчевој задужбини.

Рајко Радовић, син нашег познатог архитекте Ранка Радовића, режију је дипломирао у Лондону, последипломске студије завршио у Монтреалу, живи у Отави. Режирао је неколико документарних филмова, пише филмску критику за америчке и британске часописе (FilmInternational, нпр.), а његови теоријски текстови о филму обавезна су литература на Беркли универзитету у Калифорнији.

–Допрети до публике највећи је проблем савременог филма. У доба када свако може да сними филм, и стави га на Јутјуб, питање је шта је онда ауторски филм... Америчко тржиште је у превирању, мали број филмова улази у дистрибуцију, а и када дођу у биоскоп, ако првог викенда не напуне касу, одмах тону – каже Рајко Радовић за наш лист.

Он подсећа на речи нобеловца Мариа Варгаса Љосе који је на питање шта је наш највећи проблем, рекао да ми више не знамо шта је лепо. Све је, дакле, изломљено, а са тако нејасним представама и јаким контрастима, каже наш саговорник, улазимо у процеп времена где је хаос уточиште.

– Ми тежимо све већој разноликости, а добијамо глобалну једноличност. Зато ме је занимала америчка мултикултуралност, и њихов појам толеранције која је, у ствари, прикривени нехај за другога. Њих не занима ништа изван њихове земље, и питам се како једна земља може да има људе из целог света, а да о њима тако мало зна. Снимио сам филм о Монтреалу као франкофоном острву у америчком свету, и други о Артуру Неју, Јеврејину из варшавског гета, човеку са два идентитета (са чиме сам се и сам суочио), који је преживео холокауст и целог живота се претварао да је неко други...

Наш саговорник каже да се трудио и мучио у таквом белом свету, али да је желео да се испроба са најбољима, и са те дистанце може да каже да у својој земљи није схватао свирепост глобалне утакмице.

–Код нас су 90-их прављене само црне комедије, и ми немамо филм који се озбиљно бави оним што се овде дешавало. Кустуричин метеорски успех створио је, још увек живе, слике о Србији, али та слојевита и метафорична значења странци виде само као хаос у земљи која има „такав” политички систем – каже Радовић.

Он наглашава да „нова Србија” може да промени слику о себи, и подсећа да постоје фондови, Еуримаж, копродукције, и да се не може више чекати на помоћ Министарства културе, јер је све другачије:дистрибуција иде преко Интернета, а биоскопи постају дигитални...

– Орсон Велс је рекао да у Србији само треба да изађете на улицу, укључите камеру и већ имате невероватна лица, разговоре и ситуације за филм, док на Западу морате да одете у студио, направите сценографију, и измислите сцену. Тако је снимао и нови талас:импровизација на улици, без буџета, а исто се дешава са Румунијом данас – естетизовалисусвоју обичност, и улазак у ЕУ приказали као депресивну епизоду којом се ништа не решава. Цинични су према транзицији, будући да знају да демократију нико неће донети споља, већ се морају сами изборити за вредности. У Лондону сам сам видео да за демократију морате да се борите ама баш сваки дан – каже Рајко Радовић.

Он се с носталгијом сећа своје младости и клинаца у редовима испред Кинотеке за Висконтијев „Сумрак богова”, концерата „Дисциплине кичме”, читаве естетике једног времена које, како запажа, нема своје покрете-наследнике, а баш би добродошао, сматра, неки нови „црни талас”.

– Један јапански самурај је рекао да је иста снага потребна за борилачке вештине као и за стварање уметности. Ми овде имамо потенцијал, и само борбена истрајност биће кључ за стварање наших уметничких вредности – закључује Рајко Радовић.

Мирјана Сретеновић