Постоје ли атоми

Може ли се сумњати у постојање атома? Зашто да не?! О атомима смо се, додуше, обавештавали током школовања преко уџбеника из физике, наши професори су нам их ту и тамо спомињали – али ко је од нас уистину видео атом? Ми о њима знамо из друге руке, може бити тек из треће (врло је могућно да ни наше профе нису имале директан приступ електронском микроскопу). „Ја верујем само у оно што видим сопственим очима”. И Декарт нешто слично предлаже, додуше строже артикулисано – не узети ништа за извесно што као такво није јасно и разговетно спознато. Овде се, дакле, ради о филозофском проблему (проблему теорије сазнања), а не о физици.

Зашто, међутим, већина нас – апсолутна већина – држи да су у основи свеукупне материје ипак атоми и атомске честице? Стога што се поуздавамо у научни ауторитет стручњака-физичара за које (оправдано) држимо да немају интерес да нас обману. Такође, атомистичка поставка се не коси са осталим нашим знањима. Атомизам је, напокон, сасвим прихватљива метафизичка теорија којом настојимо да разумемо стварност у целини, тј. оно што је у њеној основи. То су, дакле, разлози што смо сви ми ипак „атомисти”.

Изведимо сада једну наизглед неодговарајућу аналогију. Како са потпуном извесношћу можемо знати да је у Сребреници почињен стравичан злочин? Јесмо ли били тамо? Ако јесмо, како знамо да нас није преварило памћење? Доследни скептициста би штавише питао како можемо знати не да ли је било сребреничког злочина, већ како можемо знати да нисмо тек мозгови у теглама на које су прикачене жице апарата који нас надражује и изазива халуцинације? Шта је у овом тренутку потребно једном члану Српске радикалне странке (узимам их за пример, као најжилавије „неверне Томе”) како би поверовао у сребренички злочин? Какво сведочанство је ту потребно? Може ли се замислити идеални доказни материјал који би се тутнуо у руке једном радикалу услед чега би он истог тренутка изменио мишљење? – Не! Такав доказ не постоји! Јер скептицизам радикала није интелектуалне (филозофске) провенијенције, већ је заснован на специфичном ирационалитету – на параноидној претпоставци. А домишљатост у интерпретацији стварности – објективно нетачној интерпретацији, али управо ваљаној с обзиром на интерес (а то је овде очување позитивне слике о себи) – код таквих је невероватно развијена. И што га више стварност демантује, то је ,,убеђени” „младићевац” принуђен да осмишљава све компликованију интерпретативну конструкцију (теорију завере).

Премда је овај скептицизам интелектуално (теоријски) интригантан и научно релевантан, и највећи кабинетски скептик када изађе из зграде факултета бори се за место у градском аутобусу, не разматрајући претходно постоји ли заиста то седиште испред њега или не. Уколико приступимо довољно природно и здраворазумски (премда апсолутну извесност никако не можемо имати), морамо претпоставити, на основу свега што знамо, да је злочина у Сребреници ипак било, и држати се саобразно томе.

Овде је потребно истерати на видело једну ствар. Пре суђења није коректно изјашњавати се у погледу кривице оптуженог. Међутим, шта ако оптуженик, не дај боже, у међувремену премине (попут Милошевића, као и остатка „трио фантастика” – Туђмана и Изетбеговића)? Поступак се обуставља, а свима нама бива прилепљена in aeternum изолир трака на уста поводом случаја? Историчари остављају празно место у својим разматрањима када се дотакну тога? Све остаје да лебди у ваздуху? – Не! Суд нека ћути, али друштво то свакако не сме. Шта ако суд одлучи да уопште не процесуира злочинца? Или, напокон, ако га ослободи, а ми знамо да је одговоран? Људи – ви и ја – морају дати моралну оцену.

Дан када је ухваћен Младић свакако није „најсрамнији”, али није ни ,,најпоноснији у српској историји”, како се претходне седмице емфатично примећивало. За осећај поноса је потребно потпуно освешћивање друштва о сребреничком злочину и прихватање моралне одговорности. А то је, на срећу, у нашем друштву све очитије.

апсолвент филозофије