Postoje li atomi

Može li se sumnjati u postojanje atoma? Zašto da ne?! O atomima smo se, doduše, obaveštavali tokom školovanja preko udžbenika iz fizike, naši profesori su nam ih tu i tamo spominjali – ali ko je od nas uistinu video atom? Mi o njima znamo iz druge ruke, može biti tek iz treće (vrlo je mogućno da ni naše profe nisu imale direktan pristup elektronskom mikroskopu). „Ja verujem samo u ono što vidim sopstvenim očima”. I Dekart nešto slično predlaže, doduše strože artikulisano – ne uzeti ništa za izvesno što kao takvo nije jasno i razgovetno spoznato. Ovde se, dakle, radi o filozofskom problemu (problemu teorije saznanja), a ne o fizici.

Zašto, međutim, većina nas – apsolutna većina – drži da su u osnovi sveukupne materije ipak atomi i atomske čestice? Stoga što se pouzdavamo u naučni autoritet stručnjaka-fizičara za koje (opravdano) držimo da nemaju interes da nas obmanu. Takođe, atomistička postavka se ne kosi sa ostalim našim znanjima. Atomizam je, napokon, sasvim prihvatljiva metafizička teorija kojom nastojimo da razumemo stvarnost u celini, tj. ono što je u njenoj osnovi. To su, dakle, razlozi što smo svi mi ipak „atomisti”.

Izvedimo sada jednu naizgled neodgovarajuću analogiju. Kako sa potpunom izvesnošću možemo znati da je u Srebrenici počinjen stravičan zločin? Jesmo li bili tamo? Ako jesmo, kako znamo da nas nije prevarilo pamćenje? Dosledni skepticista bi štaviše pitao kako možemo znati ne da li je bilo srebreničkog zločina, već kako možemo znati da nismo tek mozgovi u teglama na koje su prikačene žice aparata koji nas nadražuje i izaziva halucinacije? Šta je u ovom trenutku potrebno jednom članu Srpske radikalne stranke (uzimam ih za primer, kao najžilavije „neverne Tome”) kako bi poverovao u srebrenički zločin? Kakvo svedočanstvo je tu potrebno? Može li se zamisliti idealni dokazni materijal koji bi se tutnuo u ruke jednom radikalu usled čega bi on istog trenutka izmenio mišljenje? – Ne! Takav dokaz ne postoji! Jer skepticizam radikala nije intelektualne (filozofske) provenijencije, već je zasnovan na specifičnom iracionalitetu – na paranoidnoj pretpostavci. A domišljatost u interpretaciji stvarnosti – objektivno netačnoj interpretaciji, ali upravo valjanoj s obzirom na interes (a to je ovde očuvanje pozitivne slike o sebi) – kod takvih je neverovatno razvijena. I što ga više stvarnost demantuje, to je ,,ubeđeni” „mladićevac” prinuđen da osmišljava sve komplikovaniju interpretativnu konstrukciju (teoriju zavere).

Premda je ovaj skepticizam intelektualno (teorijski) intrigantan i naučno relevantan, i najveći kabinetski skeptik kada izađe iz zgrade fakulteta bori se za mesto u gradskom autobusu, ne razmatrajući prethodno postoji li zaista to sedište ispred njega ili ne. Ukoliko pristupimo dovoljno prirodno i zdravorazumski (premda apsolutnu izvesnost nikako ne možemo imati), moramo pretpostaviti, na osnovu svega što znamo, da je zločina u Srebrenici ipak bilo, i držati se saobrazno tome.

Ovde je potrebno isterati na videlo jednu stvar. Pre suđenja nije korektno izjašnjavati se u pogledu krivice optuženog. Međutim, šta ako optuženik, ne daj bože, u međuvremenu premine (poput Miloševića, kao i ostatka „trio fantastika” – Tuđmana i Izetbegovića)? Postupak se obustavlja, a svima nama biva prilepljena in aeternum izolir traka na usta povodom slučaja? Istoričari ostavljaju prazno mesto u svojim razmatranjima kada se dotaknu toga? Sve ostaje da lebdi u vazduhu? – Ne! Sud neka ćuti, ali društvo to svakako ne sme. Šta ako sud odluči da uopšte ne procesuira zločinca? Ili, napokon, ako ga oslobodi, a mi znamo da je odgovoran? Ljudi – vi i ja – moraju dati moralnu ocenu.

Dan kada je uhvaćen Mladić svakako nije „najsramniji”, ali nije ni ,,najponosniji u srpskoj istoriji”, kako se prethodne sedmice emfatično primećivalo. Za osećaj ponosa je potrebno potpuno osvešćivanje društva o srebreničkom zločinu i prihvatanje moralne odgovornosti. A to je, na sreću, u našem društvu sve očitije.

apsolvent filozofije