Нова дужничка класа

Више од два милиона америчких породица би могло остати без својих кућа и станова услед проблема са отплатом хипотекарних кредита. Овакве кризе су типичне за периоде економских недаћа, када људи масовно губе посао и приходе, а тиме и могућност да отплаћују кредите. Иако САД нису у економској кризи, огроман број породица је у озбиљном проблему.
Овај феномен није од рецесионе "врсте" и није локално амерички. Он је у вези са променом банкарске праксе, тиче се и Србије, а своди се на питање - ко је данас идеални дужник?

Конвенционална банкарска логика сугерише да идеални дужник враћа узети кредит у уговореним роковима. Држећи се такве логике, банке су водиле рачуна о приходу дужника и његовој могућности да кредит уредно отплати. Висина прихода је била кључна за одобравање кредита, а хипотека само нужно зло. Банкари су били веома конзервативни, па су их они који наивно мешају душу и новац називали "људима без душе". У последњих двадесетак година начин пословања банака се постепено мењао. Ствар са душом је остала иста, али се банкарска пракса модернизовала. Мањак конзерватизма и вишак хазарда се еуфемистички назива "флексибилно финансијско тржиште".

Како су банкарска конкуренција и грамзивост расли, финансијски сектор је тражио начин да прошири и повећа број корисника кредита. У том процесу нужно је дошло до опасног снижавања критеријума за њихову доделу. Огроман број људи је почео да добија кредите, иако су њихова примања била испод границе финансијског опреза.

Банкари су закључили да није битно да се главница кредита враћа, ако је ризични дужник у стању да уредно плаћа камату. Таквима се зато нуде различите флексибилне опције и задуживање преко кеш кредита, кредитних картица итд. Један од исхода је да дужник плаћа само камату до неког тренутка у будућности када ће можда моћи више да заради и врати главницу. Оваква политика је вођена чињеницом да код дужника, као и коцкара, нада често тријумфује над искуством.

Банке се од ризика осигуравају хипотекама тамо где се може, а где то није могуће, енормним каматама. Ова два механизма се најрадије комбинују. Дајући кредите ризичним групама, банке траже надокнаду за повећани ризик. Кредити се зато одобравају са каматама које су знатно више од камата за такозване првокласне кориснике кредита. Првокласни корисник је амерички ласкави назив за оне који се не простиру преко губера и који уредно отплаћују узети кредит.

Огромне камате које се могу наплатити баш од ризичних дужника, основни су покретач промена кредитне политике. Ако некоме ово личи на бруталну зеленашку логику, то је управо зато што о таквој логици и јесте реч.

Кредитни ризик банака је висок, али мањи него што на први поглед изгледа. Плаћајући само астрономску камату од 25 или 30 процената годишње, ризични дужник ће банци за три године вратити главницу, пa и део неке разумније камате. По истеку треће године, банка је на чистом добитку, али и даље има право да потражује огромну камату и целу главницу. Грађани Србије на краткорочне кредите данас плаћају око 30 одсто годишње. Како те кредите велики број грађана не може вратити, биће принуђени да их користе из године у годину. Формално краткорочни, и зато подношљиви, ови кредити постају ефективно дугорочни и неподношљиви.

Десетине милиона задужених грађана на Западу, а и другде, грцаће под теретом дугова, а да их никада неће у целости вратити. Они ће отићи у "бољи свет" са надом да се тамо, за разлику од неких других дугова, бар ови финансијски бришу.

У Британији се повремено отвара питање моралности овакве банкарске праксе. Ово се најчешће догађа у ситуацијама када број дужничких самоубистава пређе границу толеранције. Дебата међутим не траје дуго, можда и зато што би се могла отворити нека фундаментална економска и друштвена питања.

Економски раст западних друштава заснива се на тражњи коју прекомерна потрошња стимулише. Прекомерна тражња се може одржавати само хазардном кредитном политиком. Кад би грађани трошили у складу са могућностима, раст би био спорији, а запосленост и профити нижи. За сада, никоме не иде у рачун да се та политика мења.

Кредитни хазард смањује и социјалне тензије, прикривајући зјапеће социјалне разлике. Тако и они који немају, потпомогнути кредитима, више троше, покушавајући да личе на оне који имају.

У концепту по коме пунолетни људи сносе консеквенце својих одлука, пракси се нема шта замерити. Нико се не задужује присилно. Грађани то ретко раде како би купили хлеб, со, или лекове. Најчешћи облик задуживања на Западу, али не само на Западу, проистиче из жеље да се живи као имућни сусед, или медијски идол. На новом аутомобилу, последњем моделу телефона, или дизајнерској ташни не пише да ли су купљени на кредит.

Идеални дужник данас припада сиромашној класи грађана која има стално запослење, амбицију да троши преко могућности и склоност да верује у будућа чуда. Само се од таквог несрећника може трајно цедити профит на који су банке навикле. Суштина дужничког парадокса је да највише плаћају они, који имају најмање.

Финансијски консултант