Париски „Патак” побеђује кризу

Од нашег специјалног извештача

Париз – Осам страница или четири листа, формат као стара комунистичка „Борба”, једна паткица, црвени оквир, црна слова, много карикатура, без иједне разголићене женске, без сјајног папира, без фотографија, без рекламе… То је „Оковани патак”, танушни париски сатирични недељник који обара све рекорде читаности и продаје се средом ујутру у 600.000 примерака. Већ у четвртак тешко га је наћи на киоску.

Са само 25 новинара и 15 сјајних карикатуриста, „Канар еншене” раскринкао је многе тајне махинације у самом врху владе оно што нису успели дневници са много већим бројем новинара и пара. Због текстова у „Патку” падали су министри, а и сам Саркози често је био озбиљно уздрман. Оно што пише „Патак” можете читати само на папиру, а главни уредник Клод Анжели чланке пише буквално пером, у свом црном блоку.

У троспратницу без видљиве ознаке, у центру града, ушла сам звонећи на стара дрвена врата. Дочекао ме је по договору један од уредника Жан-Франсоа Жулијар, рано за новинаре, нарочито петком. Рупа у зиду на другом спрату изнад које је плакета у знак сећања када су у зграду „Окованог патка” ушли такозвани водоинсталатери да „поправе неке цеви”. И баш када су те 1973. намештали бубице и микрофоне, разоткрили су их карикатуристи. „Патак” је остао неозвучен. Морате се дрвеним степеницама попети до трећег спрата, да бисте дошли до новинарске собе. Пуна је папира, књига и карикатура, а једва понеки лаптоп.

Патак у ствари оповргава сва предвиђања о пропасти штампаних медија, мало је млађи од једног века (1915), а никад није мењао дизајн.

„За сада, ми новинари смо власници акција листа, а када неко од нас одлучи да оде из редакције, не може свој удео да остави сину или брату у наслеђе, нити да га прода неком индустријалцу. Може само да га поклони другом колеги из ’Патка’”, каже Жулијар.

Лист није повезан ни са једним милијардером, политичарем, или институцијом, а како онда долази до својих ексклузивних информација?

„Наши извори нам верују, знају да ми нисмо повезани ни са ким, да немамо никакве друге интересе него да пишемо за читаоце. Живимо искључиво од продаје (1,30 евра по примерку, док дневни листови коштају за десет или двадесет центи више). Немамо велике трошкове, зграда је наша, немамо фотографије, плате су нам пристојне, задовољни смо”, каже он.

Жулијар одбија да се хвали. Кад му кажем да је „Патак” јединствен у свету, он одговара да то „не зна”, али да је можда тачно да је то сатирични лист са највећим тиражом.

Ретко их демантују, а мало-мало па имају ексклузиву. Откривају озбиљне политичке махинације, те нису баш чисти сатирични лист.

„Хумор је озбиљна ствар. Ништа не може тако да вас насмеје као истина. Да су наше информације неистините, ми не бисмо могли да преживимо, напросто бисмо изумрли.”

У последњих неколико година морали су да доказују на суду своју истину педесет пута. Само два процеса су изгубили. Један је био од мање фармацеутске фирме. Други од мужа Кристин Лагард, садашње министарке финансија, вероватно нове директорке ММФ-а. Али на ту пресуду су се жалили.

У последњем броју објавили су да ће се Гадафи, према њиховим информацијама, можда настанити у Србији.

Наша влада то демантује. Али Жулијар тврди да је информацију писао главни уредник (стар око 70 година) и да је за њу имао проверене изворе.

„Никада не откривамо наше изворе, чак ни на суду. То је наше загарантовано право. Чувамо наше изворе, и то је једини начин да одржимо поверење”, каже он.

Да ли вас данас неко прислушкује?

„Данас је прислушкивање лакше него некада, али је преслушавање тих хиљада снимака јако компликовано. Замислите полицију која треба да разабере шта је битно а шта безначајно.”

Рођена на анархистичкој потки, данас ова новинарска дружина верује у левље идеје, али је удаљена од водећих позиција у друштву и од партијских структура на десници и левици.

Да ли ћете моћи још дуго да издржите трку са Интернетом и са временом?

„Ту је кључна реч трка. Ми се уопште не утркујемо са Интернетом. Другачији смо. Желимо да дамо други тон, да покажемо да не припадамо том начину размишљања.”

И у томе сте успели?

„Ми не дајемо никакву синтезу и читаоци нас препознају. Супротно од оног што се ради на Интернету. На Интернету се ради што је брже могуће а ми себи дајемо колико год времена нам је потребно.”

Из редакције „Окованог патка” изашла сам зато што сам журила на Интернет. А можда је требало да напустимо ту трку. И да добијемо једну сасвим другачију причу.

--------------------------------------------------------------

Победа левице донела рекордни тираж

Десетог маја 1981. када је левица победила у Француској после тридесет година, „Канар еншене” имао је рекордан тираж у својој историји – милион и триста хиљада примерака. „Имамо велике тираже када нешто откријемо. Али највећи тиражи су кад су избори, јер наши читаоци су политички ангажовани и воле ту врсту борбе”, каже Жулијар.