Има ли Средња Европа културни идентитет

Појавила се (у издању Албатрос плус) врло занимљива, надасве изазовна књига есеја пољског аутора Александера Фјута, „Ни Исток ни Запад”, издавач,Албатрос плус, 2011, у преводу Љубице Росић.

Књига разматра стваралаштво таквих писаца као што су били В. Гомбрович, Ч. Милош, Б. Шулц, али и М. Кундера, Ј. Бродски, Д. Киш и Д. Угрешић. Али при томе се, попут вертикале непрелазног зида, испречила не мала тешкоћа: како, наиме, све то обухватити једним погледом у покушају да се сагледа кохеренција, ако је уопште и има, ових сјајних Фјутових промишљања; како у њиховим најдубљим слојевима, и поред свих разлика које деле ове ауторе, како да се открије и некако уобличи јединство концепције, оне која би нас непогрешиво уверила у (не)постојање културног идентитета Средње Европе.

И ма како гледали на то, вели Фјут, нема сумње да размишљање о проблематичном идентитету остаје један од кључних проблема свих писаца средњег дела Европе. Шта је, у ствари, тај „проблематични идентитет”?

Фјут подсећа да је идеја о Средњој Европи, од самог почетка, наилазила на већи одјек у Чешкој, у Мађарској или у земљама бивше Југославије него у Пољској. Зашто? Један од разлога било је и то што су пољске области биле подељене између три велике силе.

И одмах се овде, готово незаобилазно, отварају књиге два Француза: Е. Морена „Мислити Европу” и Ж. М. Доменака „Европа: изазов за културу”. Први сматра да је у животу и развоју европске културе важан оплодни сусрет различитости, антагонизама, конкуренција, комплементарности, то значи, управо њихов дијалоган. И баш је он, тај дијалоган, сама срж европског културног идентитета, а не неки од њених елемената или момената.

Полемишући са Мореном, Доменак мисли да не постоји једна европска култура; постоји, међутим, култура Европе, о чијој снази одлучује посебност сваке националне културе. Европска култура је постојала, то је истина, али „најблиставије дугујемо јудејско-германско-чешком културном кругу између 1880. и 1930. године. Доменак брани идеју о националној држави, али схвата је као заједницу која се базира на сувереној одлуци појединаца који је сачињавају.

Шта о томе мисле Д. Киш, Ч. Милош и М. Кундера? Наш писац тврди да посебну поетску одлику средњоевропске књижевности представља „иманентно присуство културе” које се изражава у богатству и различитости реминисценција, алузија и мењања мотива и симбола Медитерана. Милош, пак, мисли да је та одлика „историјска свест” која формира ставове јунака и мења конзистенцију романског времена. Насупрот западноевропској књижевности, у којој неутрално, безбојно, бестежинско време протиче без „врлудања, наглих заокрета, стрмих прагова” код писаца у Средњој Европи оно је „интензивно, спазматично, пуно изненађења”. Фјут овде додаје: Књижевност Средње Европе сачувала је од европског наслеђа оно што је у њему најдрагоценије, а што је на Западу изгубљено или омаловажено.

За Кундеру су то најдрагоценије наслеђе западне културе, нарочито француске, мисао и књижевни узори просвећености. Укратко, тај тобожњи средњоевропски књижевни екстрат обично је, вели, хипостазирање својстава књижевности једнога народа или одлика карактеристичних за једно дело. Такву хипостазу, свесно или не, ови писци често врше ослањајући се на сопствена дела.

С тим на уму, Фјут поставља питање: Зар не постоје онда у књижевности Средње Европе никакве теме по којима би се она разликовала од других европских књижевности? И одговара: да се може указати бар на три такве теме. То су: неприхваћена периферност, осећај покретљивости граница и проблематичан идентитет. И одмах следи његово ново питање:

Да ли оваква књижевност Средње Европе може да одговори изазову новог времена, сада, после рушења берлинског зида? На први поглед, мисли Фјут, све говори у прилог томе. Тим пре што више не постоји једна култура, с јасно одређеним центром, променљивост различито схваћених граница постало је својство читаве планете, а са одређивањем свог идентитета имају исто толико проблема Европљани колико Азијци и Американци. Па ипак, тврди овај умни Пољак, основне разлике између Запада и центра Европе не могу тако лако да се уклоне.

Фјутов закључак је јасан: Може се рећи да је Средња Европа сада – свуда.