Источна Европа живи у замрзивачу

Специјално за „Политику“ из Фиренце

Италијански књижевник Антонио Табуки (Пиза, 1943), као студент, често је боравио у Паризу, где се сусрео и са делом Португалца Фернанда Песое: на једној тезги у близини станице Гар де Лион купио је књижицу са француским преводом поеме овог португалског песника, чије стваралаштво ће га током многих година заокупљати. Овај случајни сусрет дубоко је утицао на младог Табукија: он учи португалски, одлази у Лисабон, да би потом у Италији дипломирао са тезом о португалским песницима надреалистима. Наредних година Табуки преводи бројна Песоина дела, посвећује му есеје и један позоришни комад. У међувремену почиње да пише и романе. Први, „Трг Италија” објавио је 1975, а затим су уследили „Реквијем”, „Индијски ноктурно”, „Тристан(о) умире”... Стално се делећи између града фадоа и Тоскане, радио је као директор Италијанског културног центра у Лисабону и професор португалског језика и књижевности на неколико италијанских универзитета. И сада, када је у пензији, пола године проводи у Португалији.

Табуки је добитник бројних националних и иностраних књижевних признања, а од 2000, по предлогу италијанског Пен клуба, кандидат је за Нобелову награду за књижевност. Његове књиге, до сада преведене на четрдесет језика, радо се читају и код нас, већ од његове култне књигње „Переира тврди да“, коју смо гледали и у фимској верзији, са Марчелом Мастриојанијем.

 Недавно, приликом представљања Табукијеве нове књиге „Приче са фигурама” у фирентинској библиотеци Облате, указала нам се прилика да поразговарамо са писцем.  

Ваша књига „Време брзо стари” недавно је објављена у Србији. Инспирацију за наслов добили сте од пресократовца Криције коме се приписује изрека: „Следећи сенку, време брзо стари”. Изгледа да размишљање о времену представља лајтмотив који у овој књизи уједињује, на први поглед, неповезане приче. Стиче се утисак да Ви, на известан начин, покушавате да омеђите време.

Да, Време се омеђава, покушава се да се оно исприча. Књижевност у суштини не ради ништа друго већ хиљадама година: приповеда Време које проживљавамо из дана у дан, или, да се боље изразим, начин да боравимо у Времену зависно од различитих епоха.

У овој књизи напуштате Иберијско полуострво, добро познату и можда доминантну територију у Вашим текстовима, и селите се у Источну Европу. Радња неких, од укупно девет, прича одвија се у Варшави, Букурешту и Будимпешти. У „Облацима” описујете италијанског војника који је боравио на Косову у мировној мисији, а који се сада „одмара” на једној плажи чекајући ефекте осиромашеног уранијума. Он „убија” време на неуобичајен начин: предвиђа будућност посматрајући облаке и разговара са једном веома причљивом девојчицом. Шта Вас је подстакло да истражујете бивши комунистички блок?    

Сумња да постоји временски несклад не само између разних континената, већ и унутар Европе. Земље бившег комунистичког блока, како се обично дефинишу, биле су и јесу, у сваком случају, Европа, само што су вероватно имале концепт времена различит од онога у Западној Европи. Време није креатура мерљива помоћу механичких инструмената. Календар није једнак за све и коришћење времена, или његова представа, ако се тако може рећи, зависи од низа фактора: историјских, културних, социјалних, антрополошких. Ако размислите, често се каже да су те државе остале у замрзивачу. Последица замрзавања је поступак конзервације, блокаде. Историја је као биолошки организам, у смислу да се развија, мења. Она је као дрво чије гране расту како оне желе. Сада смо већ схватили да историја не следи хегеловску стрелицу прогреса, већ се управо као гране дрвета шири у правцима који јој се више свиђају и који се тешко могу обуздавати. Чак може да има дивљи развој (у ствари, говори се о дивљем капитализму), инвазиван, неуједначен, бруталан. Ипак, њено тело се мења, варира. У земљама Источне Европе историја је доживела „ефекат бонсај”, тј. остала је тамо где ју је заледила Конференција на Јалти. Али Историја је сачињена од времена, дакле, и време је остало непомично, то је мој утисак.    

Ушавши на овај Запад кога данас карактерише веома френетично и узнемирено време, потпуно непредвидљиво, које чак показује извесне патологије, земље бившег комунистичког блока су, с једне стране, помало понеле идеју времена коју су раније имале, а, са друге стране, морале су да се прилагоде времену које се живи на Западу. Резултат ове комбинације произвео је непредвидљиве последице, на пример, у неким државама, верујући да се иде напред, управо се вратило уназад. Овде мислим на пример Мађарске, али, могао бих да причам и о другим земљама које су се вратиле на менталитет ништа мање него преткомунистички, рекао бих са отвореним реакционарним и понекад фашистоидним устројством. У Мађарској комунизам је трајао пола века, са кратким демократским дахом током 1955-56. Данас су поново доминантне идеологије из тридесетих, четрдесетих, оне које припадају гвозденим стражама и фашизму тог времена. Да ли је могуће да је педесет година прошло узалуд, да су нестале без остављања трага? Зар то не изгледа запрепашћујуће?      

У једној причи Ви говорите о носталгији која задобија форму која се разликује од уобичајеног тумачења овог појма. Носталгија Вашег лика сенчи се необичном чежњом… 

Што се тиче носталгије, ствар је компликована. Обично се мисли да се носталгија односи на нешто лепо и позитивно што смо доживели и чега више нема. Али, то је симплификација. Људски дух је много сложен, зато је књижевност једна привилегована сонда за одважни улазак у његове незгодне лавиринте. На основу догађаја које су ми други испричали, схватио сам да се може имати носталгија за лошијим, рецимо тако. Шпијун из моје приче, који је радио за Штази, има носталгију за Берлинским зидом. Стари румунски Јеврејин који живи у Израелу има носталгију за Чаушескуовом Румунијом, када је био јадна жртва политичког прогона и када је његов живот био пакао. Зашто? Можда зато што је меморија кривотворитељка? Зато што је он ипак био млад, а сада је старац који живи у старачком дому? Не знам, и није то оно што ме интересује. Занима ме необична чињеница која ме истовремено узбуњује: да тај човек има носталгију.        

Са корица италијанског издања „Приче са фигурама”

У Вашој последњој књизи „Приче са фигурама” поново сте се определили за кратке приче. Једном приликом рекли сте да приповетка има потребу за више пажње од романа. Можете ли да објасните зашто.

Да поједноставим, рекао бих овако: роман је отворена форма, док је прича затворена форма као сонет. Али, да бисмо боље дошли до суштине, казао бих да ове две литерарне форме имају два различита односа са временом, чак и они. Роман је, захваљујући свом даху, као година која је сачињена од годишњих доба, ви га можете започети у пролеће, развити га са великом снагом током летњих месеци, мало га одморити у јесен и успавати у зиму; једном речи, роман даје време ономе ко га пише. Хулио Кортасар је рекао да писац прича зна да је време његов непријатељ. То је истинито. Прича је атмосфера, прецизно стање духа, догађај који се дешава и завршава за веома кратко време, чак и када се прича о годинама. Међутим, прича треба да се уради брзо и закључи чак и током једног дана, ако се може, од зоре до заласка сунца, јер ако дође тама, прича је већ побегла: сутра је нови дан.

Има још једна ствар о причи која ме нарочито привлачи: минуциозан посао ради достизања перфекције за којом она има потребу. Неопходно је бити тамо са часовничарским наочарима, радити са малим алаткама, зато што су точкићи које она додирује веома осетљиви и треба да се уклопе са прецизношћу. Роман се чак може направити секиром, дајући јаке ударце материјалу, и када је било неопходно, то сам и ја радио. Са причом је сасвим друга ствар. 

Пишете у предговору да је сликарство често покретало Ваше перо. У овој књизи присуствујемо потпуном сусрету између уметности и писања. Свакој причи претходи уметничка фотографија, слика.  Уплиће се и музика: приче су прецизно подељене као у савршеној музичкој партитури. Преко адађа, у којима преовлађује меланхолија, андантеа кон брио, са мало веселијом атмосфером, стиже се до аријета где су мотиви само назначени. Ту наилазимо на причу инспирисану портретом Переире, протагонисте Вашег романа „Переира тврди да”. Који утисак је на Вас оставио тај цртеж? Да ли сте тако замишљали главног јунака књиге?  

Свако од нас, читајући роман, замишља физиономију лика или ликова. У роману деветнаестог века било је много лакше пошто је аутор обично полазио управо од описа лица: очи, нос, експресија итд. Ова карактеристика романа из деветнаестог века је потпуно поништена у књижевности двадесетог века. Проналазак фотографије учинио је готово смешним описе физиономија од стране приповедача. За лик Переире дао сам физички опис, али сам се ограничио на телесну грађу. Переира је дебео човек, можда са тенденцијом ка претераној дебљини, он је срчани болесник и много се зноји. Описао сам, међутим, његове многе психолошке карактеристике: он је бојажљив човек, стидљив и смушен. Та психолошка обележја могу се такође оцртати на лицу лика. Ђанкарло Витали, сликар који је урадио овај цртеж, послужио се нарочито Переириним карактером. Из тога следи гојазан човек, који седи за сточићем једног кафеа са пићем испред себе које је, по свој прилици, лимунада (у роману Переира стално пије лимунаде). Његов поглед изгледа збуњен, зачуђен, он има кротак поглед, једне добре особе. То је прелеп портрет.  

Вероватно нећу погрешити у тврдњи да је Ваш Переира, уредник културне рубрике у једном лисабонском листу за време Салазарове диктатуре у Португалији, постао један од симбола одбране слободе штампе за политичке противнике свих антидемократских режима. Колико се сећам, у Италији, непосредно након објављивања Ваше књиге, за време изборне кампање 1994, опозиција је имала на уму овај роман када се успротивила уласку у политику контроверзном телевизијском магнату Силвију Берлусконију. Мислите ли да данас, у демократским друштвима, постоји мања опасност од цензуре, или се она, можда, манифестује чак и више него раније?   

Цензура мишљења је међу најподмуклијим, и увек је у акцији. Када она долази споља, лако ју је препознати и на неки начин супротставити јој се. У тоталитарним земљама старог датума контрола мишљења вршила се споља. У модерним демократијама, нарочито онима у кризи, као у Италији, спољашња цензура је преживели модел. Уместо постојања комисије за цензуру која надгледа новине много је лакше купити тај лист, ако они који су на власти то могу да ураде. Боље је и ефикасније поседовати средства информисања него  имати обавезу надгледања. Таква ситуација неизбежно ствара перверзни ефекат, зато што већина средстава за комуникацију теже да постану „једино мишљење”. Због низа мотивација које би узеле много времена за набрајање, чак и средства за комуникацију која нису у власништву те власти, склона су да јој се покоре, из бојазни да не постану непожељни. Постоји сјајан мали трактат о овом аргументу који је у 16. веку написао Етијен де Ла Боети, под насловом  La servitude volontaire (добровољна потчињеност). У данашњој Италији на дневном реду је „доборовољна потчињеност”. Један од највећих, такозваних „независних”, италијанских листова је очигледан пример добровољног служења. Кажем независан, под знаковима навода, зато што код новина првенствено треба гледати власништво: ако се открије да власништво припада финансијским групама блиским доминантној политичкој моћи, евидентно је да формулација „независни дневник” која се појављује испод назива листа представља чисту фантазију. То је део демократије, само формалне а не суштинске, какве нажалост почињу да бивају извесне европске демократије. Али, сада већ постоје европске земље које управо могу да јавно изјаве да је њихова штампа под контролом. Ово се недавно десило у Мађарској са законом  који је донела влада, а коју је Европска унија прихватила са срамном мирноћом. У Италији, један од циљева Берлусконијеве владе је већ поодавно закон о штампи, али истовремено функционише модел прикривене цензуре о којој сам претходно говорио.

Да ли сматрате да литература може конкретно да утиче на данашње друштво?

Верујем да је телевизија та која може да утиче на друштво. Књига, чак и кад има успеха, достигне највише тираж од двеста хиљада, петсто хиљада примерака. Телевизија има милионе гледалаца сваке вечери. Борба је неравномерна, то је Давид и Голијат. Али није то разлог због којег писци треба да престану да пишу. Ако се о „утицају” литературе на друштво може да говори, онда је он дугорочан, не односи се на непосредно, док се политика и ратови тичу садашњег времена. Можда ће књига, написана данас, моћи да утиче на савест будућих људи, као што су извесне античке књиге имале утицај на савест данашњих људи.