Земља се топи и у Европи

Унутрашње Земљино језгро се топи, и то се, свакако, одражава на самој површини. Научници се надају да ће, проучавајући поменути налаз, одгонетнути како дубоко у утроби планете настаје магнетно поље.

Срце „плавог кликера”, како је астрономи покаткад описују, и само у виду лопте, протеже се 2.400 километара у пречнику, што одговара, отприлике, величини Месеца. Обујмљује га спољашње језгро, слој који је претежно сачињен од својеврсне легуре гвожђа и никла у течном стању, које опасује житки омотач. На потоњем почива чврста кора (боље рећи покорица, ако се има у виду укупан обим планете) или површина, састављена од десетина континенталних (тектонских) плоча.

Житко спољашње језгро се хлади и стврдњава, због чега се унутрашње сваке године увећа за око милиметар.

Али сада је установљено и да се истовремено растапа. Зашто?

Доскора се претпостављало да се и унутрашње у свим својим деловима хлади, дакле у целини, и да се зато постепено повећава. Чини се да то није сасвим тачно, јер се у појединим подручјима унутрашње језгро топи, упозорава сеизмолог Себастијан Рост са Универзитета Лидс (Велика Британија).

Другим речима, отицањем топлоте у омотач обезбеђује се да свеобухватно грађа спољашњег језгра отврдњава, чиме му обим нараста, али то није уједначен ток.

С хлађењем Земљине унутрашњости, прилично топао и хладан материјал се, ношен несвакидашњом природном покретном траком, разлива унаоколо, и та појава се назива конвекција. Ускомешана маса у језгру, у спрези с обртањем наше планете, ствара магнетно поље.

Користећи рачунарско опонашање (модел), здружено са сеизмичким подацима, истраживачи су уочили да проток топлоте на размеђи језгра и омотача зависи од потоњег. Када плашт топлоту врати натраг ка језгру, на том месту се оно растапа. Али тек мали део површине унутрашњег језгра може да се истопи у датом тренутку.

Уколико се то упореди са укупном величином, чак и ако се отопи само један постотак површине, испадне 200.000 квадратних километара!

У случајевима када се тако нешто догоди испод Африке или Тихог океана, где је најнижи омотач топлији од просека, спољашње језгро се сасвим довољно загреје да започне топљење унутрашњег. С друге стране, испод трусних подручја дуж тзв. ватреног појаса (с учесталим земљотресима и вулканима) – који малтене опасује највеће водено пространство на планети – охлађени остаци океанских плоча, уметнути у доње слојеве плашта, усисавају доста топлоте из самог језгра потпомажући му да се хлади.

На известан начин, сва збивања (динамика) у Земљином језгру су повезана са тектонским плочама, што није сасвим очигледно на основу површинских посматрања, сматра геофизичар Џон Маунд из исте високошколске установе.

Може ли то да разјасни извесне сеизмичке неправилности (аномалије) које указују да врло густ течни слој окружује унутрашње језгро?

Свакако, и поврх тога објашњава зашто сеизмички таласи настали потресима путују брже кроз једне, а спорије кроз друге делове језгра. Имајући у виду да је порекло Земљиног магнетног поља тајна за научнике, очекује се да је сада начињен велики корак у разумевању како се оно ствара у самом језгру.

И најновији налази остају у пределу неизвесности, зато што још није поуздано измерено колико топлоте језгро испушта. Нису сва дочаравања у рачунару, наиме, потврдила топљење, а сваки покушај изазивања тога у природним околностима је неизводљив.

Да ли се језгро топи и испод Европе?

Свакако.

--------------------------------------------------------------------

Заштићује живот

Земљино језгро се понаша као џиновски магнет, стварајући огромно магнетно поље које окружује планету и заштићује живи свет од ударних таласа и штетног зрачења наше матичне звезде. Национална ваздухопловна и свемирска агенција (НАСА) обелоданила је скоро како магнетосфера изгледа када се посматра из космоса.

Поглед је утемељен на подацима прикупљеним од самог почетка тзв. свемирског доба, раздобља људске историје започетог слањем првог вештачког сателита (4. октобар 1957). Иако простирање магнетних линија није видљиво голим оком, може се измерити осетљивим мерачима (сензори) који броје атомске честице – наелектрисане протоне и електроне што круже око наше планете.

На предњем делу магнетосфера је спљоштена, а на задњем издужена, због тога што је изложена снажним ударима сунчевог ветра. А то је бујица веома брзих честица које са собом носе магнетски отисак наше звезде.

Као и озонски слој, магнетосфера је од суштинске важности за опстанак живота, зато што смртоносно сунчево зрачење и врелу плазму одбија у околни космички простор.