Јорговани у постојбини викинга

Некадашњи амбасадор Норвешке у Београду своју домовину је представио као „земљу сиромашних рибара и морепловаца на хладном северу Европе… који су имали срећу да пре пола века открију нафту и обогате се“. Овај штури опис, међутим, чак није ни назнака онога што ће радознали посетилац тамо видети и доживети међу одлучним потомцима викинга, путујући узаном, развученом копненом територијом налик на пуноглавца чије се тело десном страном ослања на Шведску, лева страна је уроњена у Атлантик и изрецкана небројеним фјордовима, а реп се пружа уз другог нордијског суседа, Финску, и дотиче Баренцово море.

На месту где би се налазиле очи ове џиновске камене немани обрасле четинарима смештен је главни град краљевине – Осло. Насеље које је у широком, увученом заливу пре једног миленијума под овим именом основао норвешки краљ Харалд Трећи одавно је нестало у пожару, да би га почетком 17. века поново саградио дански краљ Кристијан Четврти – и назвао по себи. Старо име Ослу је враћено тек 1925. године, али на многим хотелима, радњама, бродовима… још је исписано „Кристијанија”.

Висок стандард, али скромне палате

У складу са градитељском традицијом, али и урођеном скромношћу Норвежана, чак и куће најбогатијих житеља престонице једноставне су, неупадљиве, углавном од дрвета, али уредно окречене, окружене травњацима, неочекиваним шаренилом цвећа (с обзиром на то да је овде просечна температура у мају око 15 степени) и – без ограда. Величином и једва нешто раскошнијим изгледом одудара тек неколико здања, међу којима је жута краљевска палата (Слотет), парламент (Стортингет) са белом каменом фасадом и Градска кућа од смеђе цигле, са два торња и сатом окренутим ка пристаништу, у којој се сваке године уручује Нобелова награда.

И унутрашњост потоње две зграде (обе су отворене за туристе, за разлику од дома краљевске породице) подређена је принципима којих се Норвежани придржавају и у свом приватном и у јавном животу: све је ту пријатно на поглед, али без претераног луксуза и разметљивости, лепо, али практично и удобно. Овај тихи и вредни народ, који је демократски гласао за уставну монархију у својој држави, а независност стекао пре мање од једног века, веома је поносан на викиншко наслеђе, али још више на тековине модерног доба за које се изборио. У то спада и држава благостања, оно што ми називамо „скандинавским социјалним моделом“.

Уместо у џепове појединаца, наиме, зарада од извоза норвешке нафте великим делом се слива у државну касу и великодушно троши, наравно под строгим надзором и одговорно, на очување високог друштвеног стандарда. Поред обезбеђене социјалне и здравствене заштите са завидним нивоом услуга, за житеље Осла то значи и довољно дечјих вртића (по једна васпитачица на свака три малишана!) и домова за старе (има их сваки кварт, личе на хотеле, цене су дотиране). Захваљујући здравом начину живота и високом друштвеном стандарду, просечни животни век овде је изузетно висок (за мушкарце 78,8 година, а за жене 83,2), баш као и наталитет, па су труднице и породице са више деце веома чест призор. Нарочито за време прославе националног Дана државности, кад је обичај да житељи престонице – све генерације заједно – изађу на улице одевени у народне ношње, и ако је лепо време прошетају се градом машући заставицама поворци ђака из 100 основних и средњих школа, која се главном улицом (Карл Јоханс гате) креће ка Слотету.

Народне ношње и црвени комбинезони

Овај 17. мај је био ведар и топао, па је изгледало да се пола милиона становника Осла слило у парк испред краљевске палате. А одатле, са балкона, учеснике параде и окупљене посматраче поздрављали су краљ Харалд Пети, његова супруга Соња, син Хакон, снаја Мете-Марит, седмогодишња унука (принцеза наследница трона) Ингрид Александра и петогодишњи унук Свер Магнус, и они у одговарајућим ношњама.

Та традиционална ношња коју Норвежани, од сасвим мале деце до седокосих старина, носе у свечаним приликама, по детаљима се разликује од града до града, од села до села. Богато је везена, допуњена одговарајућим ципелама, капама, марамама, чарапама, торбицама, каишевима, накитом… а сашивена по наруџбини у специјализованим кројачким радњама. Кошта читаво богатство (и до осам хиљада евра, наравно, у норвешким крунама), па се најчешће наслеђује с колена на колено.

Међу живописне и елегантне народне костиме у центру града наједном су се умешали црвени „раднички” једноделни комбинезони са мноштвом нашивених дрангулија. Отпор традицији? Не, већ друга врста новијих обичаја: сви матуранти у Ослу сваке године од 1. до 17. маја облаче се у оваква упадљива, истоветна одела и у том периоду, како су нам објаснили, док не почну завршни испити, имају права да се „лудирају”. Откупе стари аутобус, префарбају га (свака школа на свој начин) и возе по граду, уз бучну музику и добацивање пролазницима.

Сваки матурант штампа сопствене шаљиве визиткарте, о које се отимају млађи ученици, сакупљајући их за своје збирке уместо поштанских марака, салвета или аутограма познатих личности. Можда се надају да ће се неки од тих тинејџера једном прославити.

Иначе, један од најславнијих Норвежана је Гунар Сонстеби, легендарни  „Кјакан” (филмски Макс Магнус), вођа националног покрета отпора у време нацистичке окупације.

Немци га никада нису ухватили, нити сазнали како заиста изгледа – имао је 40 лажних идентитета! Данас је овај вишеструко одликовани 93-годишњак угледни бизнисмен у Ослу. Његова бронзана статуа („човек са наочарима”) једна је од многих које красе норвешку престоницу, и драга туристима баш као и „тигар“ испред железничке станице и „поларни медвед” на тргу Акер Бриге.

Вајари и баштовани су, рекло би се, најтраженија занимања у Ослу: цео град је у парковима, цвеће је у жардињерама испред сваког улаза, у мају свуда миришу јорговани, а свуда наоколо су скулптуре. Највише их је, више од 200, у Вигеланд парку. Барем милион посетилаца годишње се диви каменим и бронзаним нагим телима које као да је управо зауставио у покрету чувени норвешки вајар Густав Вигеланд (1869–1943). Централни споменик „у славу човечанства” је 17 метара висок монолит од 121 испреплетене људске фигуре.

У част поморцима и истраживачима

Они који, пак, предност дају мору и морепловцима, упутиће се у пристаниште и међу многобројним укотвљеним јахтама, једрилицама, рибарским чамцима и туристичким бродовима потражити превоз до оближњег Бигдоја, где су, усред шумовитог излетишта оивиченог пешчаним плажама, смештена четири велика тематска музеја. Први је „Кон Тики“, посвећен путовањима чувеног норвешког истраживача Тора Хејердала, нашег савременика који је примером доказао да су још древни народи могли својим дрвеним сплавовима и пловилима од сламе и папируса да савладају неколико хиљада километара океана и доплове до другог континента.

Поред овог музеја је „Фрам“, који приповеда о освајању Земљиних полова, о бескрајним пространствима леда и храбрим пустоловима у псећим запрегама, а управо 2011. године слави два јубилеја – век и по од чувене Нансенове експедиције на Арктик и стогодишњицу Амундсеновог похода на Антарктик.

Трећи је музеј викиншких бродова: из морских дубина ускрснуле су лађе којима је било намењено да „на онај свет“ понесу древне ратнике. Најзад, ту је и национални Музеј поморства, са макетама старих пароброда, једрењака, грдосија за прекоокеански превоз путника и робе, модерних луксузних „пловећих хотела“…

„Осећај за Осло“ се, ипак, не може стећи у тами музеја (поготово зато што су улазнице веома скупе, као уосталом и све друго у Норвешкој), већ панорамским погледом са старе градске тврђаве Акершус (веома сличне београдском Калемегдану) или са брда Холменколен, где је изграђена и чудесна истоимена скијашка скакаоница. Ту су зимус освајани нови рекорди на Светском шампионату, а Осло је било „зимска престоница” света.