Арабеске и осмеси Туниса

Од нашег специјалног извештача

Тунис – Почетком године овај град је горео. Полиција је пуцала, а млади демонстранти су гинули не верујући обећањима председника Зина Абидина бен Алија да ће снизити цене хране, створити нова радна места и укинути цензуру. Говорио је да ће остати до 2014. и да ће се тада повући.

„BenAli, degage!” (Бен Али, одлази!), узвраћали су активисти „Револуције јасмина” 14. јануара, првог од серије великих протеста који ће захватити арапски свет. Бен Али је побегао.

Заказани су избори од којих се очекује да буду први демократски у земљи која је током свих 55 година своје независности знала само за двојицу лидера: Хабиба Бургибу, који је Тунис принудно уводио у модерно доба али подржавао образовање и права жена, и Бен Алија, који је 23 године тренирао страховладу.

Земља сада убрзано граби ка повратку у нормалу. На прошле недеље завршеном самиту Г-8, богате земље су Тунису и Египту обећале 14 милијарди евра за консолидацију демократије, за стабилизацију економије.

Помоћ се увелико односи на туризам, једну од главних артерија националне привреде. Тунис је 2009, последње године за коју постоје подаци, примио седам милиона туриста који су оставили три милијарде долара.

Ако се у фебруару, у време нереда, уличних обрачуна и ванредног стања Тунис нудио туристима-авантуристима, данас се враћа мистерији и романсама на северноафричком раскршћу историје – од рушевина древне Картагине до шапутавог песка Сахаре, од владара који су подизали величанствене џамије до стрпљивих кујунџија који по сребру везу магичне арабеске, од старе Медине града Туниса или летовалишта Хамамета, до заводљиве лучице Порт ал Кантавија.

Сада се, уз све то, по чајџиницама уз наргиле или по кафеима уз еспресо нуди и понешто проживљене револуције. Само их питајте, одмах ће кренути да причају.

Провокативно, барем за оне чију радозналост не испуњава типични туристички итинерер. За оне који траже нешто више од тога да се паркирају на плажи.

„Дођите и уживајте у емоцијама Туниса пре него што он постане класична демократија”, поручује министар туризма Мехди Хуас.

За оне које не занима шта имају да кажу људи земље из које је све почело, која је у арапски свет извезла промене после којих никада више неће бити исти, море се загрејало, плаже дотерале, палме су поткресане, лежаљке спремно чекају у хладу, аниматори по хотелима госте уче да ударају там-там.

Чека и понеко расхлађено „дуго пиће” јер алкохол овде није забрањен иако су локални исламисти свој покрет Ен-Нахда регистровали као странку уочи општих избора.

Светска туристичка организација, агенција УН са седиштем у Мадриду, недавно је похвалила напоре Туниса да нормализује сектор туризма, да поврати поверење туриста и тако допринесе брзом опоравку земље.

Симптоми спокоја сада смењују слике нереда у овој земљи која је више Côted’Azurнего Африка. Посетиоци се враћају привучени сунцем, морем, бедуинском егзотиком на ободима Сахаре, спектакуларним споменицима антике, укусном храном и добрим винима, берберским ћилимима.

Главни град Тунис поново је отворио своје озелењене булеваре и уличне кафее љубоморно испод шкољке савремености чувајући призоре арапске и отоманске прошлости који се нису мењали вековима: сукове и џамије Медине, старог града из 9. века, где се ценка око сребра и грнчарије. Или у четврти Ла Гулет, поред шпанске тврђаве, ужива у рибљим ресторанима.

Долазио сам и раније у Тунис. Много чешће уживао у отворености и топлини овог света него што сам морао да се браним од насртљивих продаваца сувенира.

Ти људи, који су почетком године рекли „доста” корумпираном тиранском режиму, нису фундаменталисти опчињени мржњом према Западу. Само су били уморни немогућношћу да нађу посао, скоком цена и свакодневним понижењима. Сада, када су извојевали нову независност, жељно ишчекују госте.

Тунис је честа опција разних пакет-аранжмана, а већина посетилаца хрли ка високим хотелима који су постројени дуж обала Хамамета, Порт ел Кантавија и Суса. Свака њима част, али пропустиће много. Картагину. Или бисер медитеранске обале Туниса, питорескни Сиди бу Саид, колекцију снежнобелих грађевина смештених на брду са погледом на туниски залив, само двадесетак минута вожње од престоничног аеродрома.

Неки од најбољих бутик-хотела Африке. Вијугаве уличице које се успињу ка џамији на врху. Кафеи и ресторани, попут „Сиди Шабана” чија је тераса уклесана у стење што се обрушава ка плаветнилу мора.

Повремено промакне просјак. Сиромаштво и незапосленост теже је искоренити него протерати диктатора. Тунишани су свесни да сада највише зависи од њих.

Осмеси које несебично деле туристима то потврђују.

Бошко Јакшић