Месијева три прста

Кад Лионелу Месију није било довољно што носи пехар фудбалског првака Европе него је још и подигао три прста, понеко је овде могао да помисли како се „примио” на нашу симболику. „Авај”, он је само „на прсте” побројао трофеје које је ове године освојила његова „Барселона” и скор голова датих финалном губитнику „Манчестеру”.

„Барсин” тријумфални поход привукао је и ширу пажњу, као драгоцени изузетак у временима посртања многих, државних и бизнисменских, система. Помаљају се чак и сугестије да би она могла да послужи као нови узор за превазилажење свакојаких друштвених изазова.

Делује претерано, наравно, давати толики значај „најважнијој споредној ствари”. Вреди га ипак забележити, поготову зато што смо се већ, овде и у свету, уверили да је могућна и друга „незамисливост”: да важне ствари постају споредне, како сведоче подаци о паду стандарда грађана и поверења у политичаре и менаџере.

Интересовање и изван фудбалског терена за „Барсин” модел усмерено је на изучавање бар четири њена одступања од уобичајености. Прво, она је једна од врло ретких глобалних гиганата, стасалих усавршавањем локалних кадрова, махом изван класичног увоза и извоза: девет од 12 кључних јој актера, тренер плус осам чланова прве поставе, поникли су из њеног „узгајалишта талената”.

Друго, такође три четвртине тог састава чини домаћа радна снага, за разлику од осталих ривалских џинова у којима често превладавају „гастарбајтери” (у „Манчестеру” осам). Треће, показала је да се и у најбеспоштеднијој конкуренцији може више успети финим него грубим потезима, непрекидном игром него прекидима игре.

И четврто, оживела је замрзлу везу између успешности и саосећајности: са милион и по евра годишње подупире Уницефове акције за помоћ деци, на шта ју је инспирисала и околност да је баш бригом о једном клинцу, коме је са 900 долара месечно финансирала терапију за подстицање раста, добила врхунску премију – тај малишан био је Меси, данас најбољи играч света.

Тако делотворном квартету вредности послата је хрпа комплимената. „Барсина” игра је поређена са виртуозношћу на други начин прослављене каталонске легендарне четворке виртуоза – сликара Далија и Мироа, архитекте Гаудија, музичара Касалса. Хваљена је и као „опчињавајућа себичност”, пошто дуго а атрактивно („тики-така”) држи лопту ван домашаја противника. Приписано јој је и да побеђује „језиком неразумљивим за друге”. Поједини циници су чак саветовали да, због њене премоћи у вештини, сви који рачунају на „физичку снагу” напусте фудбал и посвете се рагбију.

Већина познавалаца препоручује, поготову онима који теже да досегну   глобални врх, копирање „Барсиног” квартета вредности са: школом за унапређивања талената, превагом педантно одгајених домаћих кадрова, надмоћи префињености над грубостима, спојем успешности и саосећајности. Слажу се, нажалост, и да је имитација готово немогућна. Јер, „Барса” није ни Коминтерна ни Волстрит, ни њима слични механизми за натурање правила понашања.

Она афирмише „само” – игру. И потврђује ранији запис нобеловца Иве Андрића: „На том беспућу, које је наш ’озбиљни’ и свесни живот, нама је утолико лакше и лепше уколико је у нама још остало смисла за игру”…

Очувању тог смисла допринела је „Барса” и несвакидашњом „штафетом”. Два њена играча пренела су капитенску траку трећем, да би он први подигао шампионски пехар, пошто је брзим опоравком од операције злоћудног тумора на јетри ојачао симболизам игре као судбине.

Момчило Пантелић