Прави пут

Критичари рада Уставног суда тврде да је овај орган неотпоран према политичким чиниоцима и недовољно стручан (иако, према Уставу, Уставни суд чине „истакнути правници”). Европска комисија оценила је да Уставни суд „нема довољно капацитета” да одлучује о жалбама судија којима је престала функција. Уставни суд је „загушен предметима”, а поготово уставним жалбама, јер не располаже одговарајућим механизмом „филтраже”, тј. одбацивања жалби које су очигледно неосноване. Ексклузивни орган који решава деликатне спорове повреде Устава претвара се у „сервис грађана”, а по потреби и у кривични суд (забрана навијачких подгрупа, тајних организација које забрањује иако су оне забрањене по сили Устава).

Више од годину дана наговештавају се измене Закона о Уставном суду. Помиње се да би тим изменама Уставни суд био растерећен сувишних послова, а решила би се и питања промене седишта Уставног суда, као и статуса судија Уставног суда који се баве професуром на правном факултету. Без сумње, реформа уставног судства је неопходна, али се она не може извршити законским интервенцијама, већ променом Устава која мора бити озбиљна и промишљена. „Исправљање” уставних „грешака” законом је срозавање ауторитета Устава, а посредно и Уставног суда.

Ипак, ако се приступи изменама Закона о Уставном суду треба: 1) размислити о укидању законске модификације уставне жалбе која омогућава да се уставна жалба изјављује и ако нису исцрпљена сва правна средства, у случају кад је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року (спорна уставност ове одредбе); 2) разрадити и прецизирати поједине поступке пред Уставним судом, јер је важећи закон оставио извесне празнине.

Ове измене допринеле би да Уставни суд ради лакше, али не и да постане уставна институција првог реда као у развијеним уставним државама. За остварење тог циља није довољна ни промена Устава. Потребно је да се стекну још два услова. Прво, пракса Уставног суда која почива на „великим одлукама”. То су одлуке у уставним споровима са тешким политичким багажом, правно аргументоване тако да их промене политичких ветрова не могу оборити. Одмереним критикама без политичког призвука, правна наука би могла да подстакне, посаветује и охрабри Уставни суд. Друго, потребна је уставна култура која устав схвата као врховно мерило у уставном поретку, као инструмент ограничења, а не спровођења актуелне политике. Та култура, која се ствара еволуцијом, а не револуцијом, рађа изнутра садејством многих друштвених чинилаца, а не увози споља, привилегија је малог броја уставних држава. Можда и само идеал којем треба стремити. У тој идеалној слици, Уставни суд је „четврта” грана власти која је ефикасна као добра влада, разуме општи интерес као идеални парламент, а правно резонује и решава најтеже спорове ауторитетом пресуђене ствари као највиши суд. У стварности, без јаког Уставног суда, уставна демократија лако се претвара у „уставну” партитократију, а уставна подела власти у „уставну диктатуру” политичких власти.

*Аутор је професор Уставног права Правног факултета у Београду