Тужна реалност српског рукомета

Наш клупски рукомет доживео је још један врућ шамар на међународној сцени. Иако се борба у четири клупска такмичења за рукометаше није ни распламсала прво Железничар, а потом и Црвена звезда и Партизан Си ен си су већ завршили своју европску причу. Нишлије су се опростиле од Европе већ у другој рунди Купа ЕХФ, неуспевши да преброде словачки Тартан на путу ка 32 најбоље екипе овог такмичења.

Партизан Си енд си је издржао мало дуже у Купу купова. Елиминисан је "тек" у шеснаестини финала, а да је могао и корак даље најбоље показује податак да му је недостајао само један погодак. Међутим, одлука Управе да "црно-бели" обе битке за осмину финала против јаког швајцарског Туна бију на његовом терену била је, видело се, ствар која је језичак на ваги пребацила на страну противника. То потврђује и изјава тренера Николе Јевремовића после другог меча у Швајцарској:

– Да је двомеч против Туна одигран у другачијим околностима сигуран сам да бисмо се пласирали даље.

За државног првака Црвену звезду максималан домет је био сам пласман у Лигу шампиона. Иако у једној од слабијих група "црвено-бели" су у конкуренцији данског Колдинга, француског Шамберија и пољске Висле заузели, са пет пораза и само једном победом, последње место.

– Хтели ми да признамо или не ово је наша тужна реалност. Сваке године се суочавамо са истом ситуацијом – најбољи играчи одлазе у иностранство где им се у старту нуде и десет пута веће плате. У таквом финансијском односу снага било непоштено да се очекује да наши играчи остану, и зарад велике љубави. Било како било осуђени смо да на почетку сезоне крећемо од нуле, тако да не можемо да парирамо већини европских екипа које годинама стварају тимове. Поред тога њихови буџети су неупоредиво већи. Ево на пример само дански Колдинг има преко 200 јаких спонзора. Како да се ми супротставимо том колосу, – пита се тренер Звезде Вук Рогановић.

Први стратег "црвено-белих" посебно истиче да је нашим клубовима и држава окренула леђа:

– Некада клубови, који су се такмичили у највишем рангу, макар нису плаћали дворане. Сада, са ово мало пара, морају да подмире и ову потребу, која директно односи новац који би могао да се уложи у играчки кадар, – каже Рогановић.

По његовом мишљењу држава би морала да нађе начина да финансијски значајно помогне спорт:

 – Резултат на међународној сцени је директно пропорцијалан количини улагања. Све док наши клубови не нађу начин да знатно подигну своје буџете бићемо топовска храна – Словацима, Швајцарцима, Французима..., које смо некада учили рукомету. Будући да нам је привреда, покретач спорта у Европи, у изузетно лошем стању, све док не стане на ноге држава би требало да притекне у помоћ, јер се и она кроз спорт промовише на најбољи начин.